Fenomen totalitarizma je relativno nova pojava, različita od klasičnih diktatura i tiranija prošlosti. Razumevanju ovog značajnog fenomena su najviše doprineli književnici poput Džordža Orvela (1984) i Aleksandra Solženjicina (Arhipelag Gulag), i filozof Hana Arent (Izvori Totalitarizma). Ovom fenomenu vredi posvetiti pažnju jer je modernu industrijsku civilizaciju nemoguće shvatiti bez promišljanja ovog fenomena.
Psihološki uslovi za nastanak totalitarizma
Da bi totalitarizam postao moguć neophodno je da se prethodno izvrši oblikovanje društvene mase. Postoje četiri osnovna psihološka uslova koji moraju kumulativno da se ispune da bi nastao specifični fenomen oblikovanja mase.
1. Veliki broj ljudi koji imaju iskustvo nedostatka društvenih veza, koji osećaju društvenu izolaciju. To je najvažniji od potrebnih uslova.
2. Veliki broj ljudi koji imaju iskustvo i osećaj besmislenosti života i osećaju snažno nezadovoljstvo. Ovaj uslov je direktno povezan sa prvim uslovom jer izolovane jedinke obavezno imaju iskustvo besmisla života. Ljudi su društvena bića i ako se nađu u situaciji izolacije oni najčešće osećaju da život nema smisla.
3. Veliki broj ljudi koji imaju anksiozni poremećaj koji nije povezan sa mentalnom predstavom. Kada se čovek u šumi suoči sa opasnom zveri, njegov strah je direktno vezan za mentalnu sliku zveri. Njegova anksioznost je asocijativno vezana i kao takva može da se kontroliše. Suprotno tome, anksioznost koja nije vezana za mentalnu sliku, koja je slobodna, izaziva jaku nekontrolisanu emocionalnu reakciju.
4. Široko rasprostranjena frustracija i agresivnost visokog nivoa koji nisu racionalno povezani sa nekim određenim objektom ili uzrokom.
Tehnika oblikovanja mase i zamena objekta anksioznosti
Kada su zadovoljena ova četiri uslova u društvu dolazi do tipičnog procesa u kome se pomoću masovnih medija komunikacije distribuira narativ koji usmerava pažnju na fiktivni objekat anksioznosti, a u isto vreme obezbeđuje strategija koja obezbeđuje svrsishodnu reakciju na objekat anksioznosti. Predložena strategija proizvodi snažnu društvenu homogenizaciju i spremnost da se učestvuje u toj strategiji. Sva anksioznost koja je prethodno bila slobodna i disocirana, koju je bilo nemoguće kontrolisati, usmerava se na novi objekat anksioznosti, postaje asocirana sa objektom anksioznosti i na taj način anksioznost postaje kontrolisana. Na primer, ako se distribuira narativ da je neki virus prehlade zastrašujuće opasan, anksioznost se vezuje za virus kao objekat anksioznosti i društvene mase pokazuju interes i neuobičajeno visok nivo spremnosti da učestvuju u strategiji borbe protiv virusa (zatvaranje i vakcinacija).
Na taj način elita koja upravlja društvom stiče kontrolu nad masom. Ukoliko je ranija anksioznost bila nefokusirana, a njen realni uzrok je bila društvena nepravda, sada se fabrikuje veštački fokus anksioznosti, anksioznost se dislocira sa realnog uzroka na fiktivni uzrok. Čak i ako je distribuirani narativ potpuno apsurdan i dokazano neistinit, masa pokazuje kolosalan nivo spremnosti da učestvuje u predloženim iracionalnim strategijama koje nameće elita. Kada masa prihvati fiktivni objekat anksioznosti, stvaraju se nove društvene veze i novi smisao života, koji je ranije nedostajao. Novi objekat anksioznosti postaje zamena i kompenzacija za one društvene veze i onaj smisao koji realno ne postoje. Stvara se nova veštačka solidarnost koja povezuje ljude, na primer – borba protiv virusa! Umesto potpune izolacije i otuđenosti koja je harala ranije stvara se prevelika i neprirodna povezanost ljudi i dominacija veštački fabrikovanog smisla. Iz visoko negativnog mentalnog stanja izolacije i besmisla masa prelazi u stanje visoke međusobne povezanosti i mobilizacije a život mase dobija novi smisao – herojska borba protiv fabrikovanog neprijatelja. Ova herojska borba postaje neka vrsta mentalne intoksikacije a masa gubi svaku sposobnost da prepozna realnost.
Učešće mase u strategiji borbe protiv fiktivnog uzroka anksioznosti ima sve osobine religioznog rituala. Kao što učešće u religioznim ritualima obezbeđuje simboličku spremnost pojedinca da solidarno participira u zajednici (na primer pričešće kod hrišćana), tako i učešće u borbi protiv fiktivnog uzroka anksioznosti (vakcinacija protiv virusa prehlade) obezbeđuje simboličku solidarnost pojedinca sa zajednicom. Karakteristika religioznih rituala je da oni uspešnije homogenizuju zajednicu ukoliko su apsurdni i besmisleni jer je onda simbolička participacija jača i čistija. Tako, učešće u vakcinaciji postaje važan simbolički čin uprkos praktičnoj činjenici da je vakcina neefikasna, a možda i štetna.
Proces oblikovanja mase dovodi do suženog polja pažnje, masa postaje opsednuta i fiksirana samo na veštački objekat anksioznosti. Sve ostale senzacije se potiskuju i nestaju sa radara opservacije. Na taj način masa postaje osetljiva samo za žrtve virusa; sve ostale žrtve (hronični pacijenti kojima nije pružena nega, odložene hirurške intervencije koje umanjuju šansu preživljavanja, itd.) gube značaj. Stanje u koje je dovedena masa u procesu oblikovanja najviše podseća na kolektivnu hipnozu. Kod hipnoze se subjekt koncentriše na jedan objekat koji dovodi do pomračenja svesti na takav način da za subjekta hipnoze više ništa drugo ne postoji. U ovakvom stanju subjekt postaje neosetljiv za bilo šta drugo, njemu je moguće nanositi ekstremno intenzivan fizički bol koji on ne oseća jer je njegova svest sposobna da opaža samo objekat na koji je fiksirana hipnozom. Hipnotisanom subjektu je moguće bez anestezije iseći grudni koš i izvesti operaciju, toliko je njegova svest sužena da on ne oseća fizički bol.
Na isti način je oblikovanoj masi moguće oduzeti najdragocenije vrednosti života, ona neće reagovati na bilo koji način, kao da je jedina važna stvar veštački stvoren objekat anksioznosti. U tako redukovanom mentalnom polju ništa više nije važno, čak ni blagostanje sopstvenog potomstva. Najdrastičnije epizode oblikovanja mase su zabeležene u totalitarnim državama HH veka, nacističkoj Nemačkoj i komunističkom Sovjetskom Savezu. Staljin je likvidirao 50% članova sopstvene političke partije ali niko nije ni pokušao da pruži otpor, svi su prihvatili teror kao nešto sasvim normalno.
Ljudi su postali potpuno neosetljivi za lične gubitke, potpuno izmišljene zločine za koje su optuženi prihvatili su kao stvarne i dragovoljno prihvatili egzekuciju. Neosetljivost koju ljudi pokazuju u stanju oblikovanja mase ni po čemu ne liči na obični lični egoizam. Na protiv, oblikovana masa prihvata najiracionalnije žrtve sopstvene individualne slobode verujući da se žrtvuje za opšte dobro. Sve se žrtvuje u ime kolektiva i ekstremne nezdrave solidarnosti. Oblikovanu masu karakteriše radikalni fundamentalistički kolektivizam iz koga se rađa totalitarizam. Politički lideri koji su ranije gubili kontrolu nad masom ponovo dobijaju novi legitimitet podmećući narativ o uzroku anksioznosti a hipnotisana masa ne želi da se vrati u staru normalu jer stara normala znači otuđenje, osmočasovne poslove bez smisla i stvarne uzroke anksioznosti.
Oblikovanje mase ima osobinu da ljude čini ekstremno netolerantnim prema različitim mišljenjima i prema kritičkom rasuđivanju. Svako ko postavlja kritička pitanja postaje neprijatelj mase; brakovi se rasturaju, prijateljstva nestaju, raste neprijateljstvo prema onima koji nisu zahvaćeni hipnozom. Sva škakljiva pitanja prete da ljude probude iz hipnoze i vrate u prethodnu mučnu realnost koja je postojala pre oblikovanja mase. Oblikovana masa ima tendenciju da svu anksioznost koju je osećala u prethodnom svetu realnosti pripiše kritičkim pojedincima i na njih usmeri svoj gnev. Oblikovana masa je sposobna da učini najgore zločine u veri da čini svetu dužnost, uverena da štiti društvo od izopačenih pojedinaca.
Gustav Le Bon je još u 19. veku opisao netolerantnost mase prema disonantnim mišljenjima kao najupadljiviju osobinu mase. Naravno, moguće je zamisliti i primer koji se ne odnosi na virus. Recimo, šta bi se dogodilo ako bi suženo polje pažnje Hrvata bilo preusmereno na Srbe kao objekat anksioznosti? Realno je pretpostaviti da bi se tada javila neobuzdana animalna mržnja prema Srbima i da bi Hrvati tada bili spremni da vrše genocid nad Srbima. U takvoj situaciji ne pomažu priče o bratstvu i jedinstvu i dobrosusedskim odnosima. Oružje mora uvek da bude pri ruci.
Ostvarenje totalitarnog ideala i uloga lidera
Oblikovanje mase je osnovni i neophodni uslov za pojavu totalitarizma, priprema za totalitarnu državu. Totalitarizam je nova pojava vezana za industrijsku civilizaciju. On nije postojao u prethodnim istorijskim epohama i značajno se razlikuje od klasične diktature, tiranije ili despotizma. U klasičnoj diktaturi masa prihvata dominaciju lidera iz prostog straha. Tu nema suženog polja pažnje i hipnoze kao kod oblikovane mase u totalitarizmu. U klasičnoj diktaturi lider postaje manje agresivan ili čak benevolentan kada eliminiše i ućutka političku opoziciju.
Nasilne metode vladanja ustupaju mesto umerenijim formama kontrole jer je diktator svestan da od njegovog dobrog javnog imidža zavisi njegov opstanak na vlasti. Valja priznati da je u situaciji kada je zajednica ugrožena od moćnog spoljnog neprijatelja, klasična diktatura najoptimalniji oblik upravljanja jer ugrožena zajednica nema dovoljno energije da bi je trošila na demokratski dijalog. Ona mora svu energiju da koncentriše na odbranu od spoljnog neprijatelja. U takvoj situaciji dogmatska privrženost demokratskim idealima postaje destruktivna za zajednicu. Za razliku od klasične diktature u totalitarizmu lider i društvena elita postaju još ekstremnije isključivjei i destruktivnije nakon što se oslobode političke opozicije. Tek kad se oslobodi političke opozicije totalitarizam započinje da vrši najapsurdnije i najbestijalnije zločine. Uzrok tome je što je za oblikovanje mase neophodan imaginarni neprijatelj.
Nema totalitarizma bez imaginarnog neprijatelja. Kada nema realnog neprijatelja totalitarni lider i elita moraju da ga izmisle u okvirima sopstvene političke opcije. Iz te opsesivne potrebe da se izmišlja neprijatelj rađa se neotuđivo svojstvo totalitarizma – autodestrukcija. Kako je rekla Hana Arent totalitarizam kanibalizuje sopstvenu decu. Svaki totalitarizam na kraju nestaje u neobuzdanom plamenu samouništenja. U tom trenutku masa se budi iz stanja duboke hipnoze i ponovo počinje da opaža sumornu realnost pustoši nastale u autodestrukciji. Po pravilu masa tada prepoznaje uzrok destrukcije društva u ličnosti totalitarnog lidera i uništava lidera na ekstremno okrutan način. To je razlog što je izuzetno opasno i nezahvalno biti totalitarni lider. Prihvatanjem uloge lidera on direktno srlja u ambis. Samo ako se dogodi da umre prirodnom smrću pre nego što se masa probudi iz stanja duboke hipnoze on može biti pošteđen neslavnog kraja. Gustav Le Bon je rekao da svako ko hoće da upravlja masom treba da bude spreman da bude ubijen od strane razjarene mase.
Distribucija socijalnih grupa i perspektiva oblikovane mase
Istraživači su zapazili da se grupe u društvu koje preti da postane totalitarno dele u proporciji 30:40:30. Najčešće je dubokom hipnozom zahvaćeno samo 30% populacije. Oni su vernici totalitarizma. Sledećih 40% nisu zahvaćeni dubokom hipnozom ali zbog oportunizma i konformizma nalaze da je uputno prikloniti se radikalizovanim vernicima totalitarizma. Oni su neutralni deo populacije. Ostatak od 30% zadržavaju kritičku distancu prema stvarnosti, njih nije moguće hipnotisati. Od ekstremnog je značaja da deo populacije koji zadržava kritičku distancu svoju kritiku izražava u javnom prostoru jer se tako može sprečiti da društvo u celini bude zahvaćeno dubokom hipnozom.
Oni doprinose da totalitarna tendencija ne pretegne u odnosu na zdrav razum. Nažalost, po prirodi stvari, deo populacije koji zadržava kritičku distancu nije homogen i koherentan. Obično se radi o izobilju različitih kritičkih mišljenja. Ukoliko ovaj deo populacije ne prevaziđe individualnu sujetu i sebičnost on ne može da stvori front koji deluje protiv totalitarnih tendencija. U stanju razjedinjenosti i međusobne konfrontacije oni ne mogu da privole neutralnih 40% da okrenu leđa oportunističkoj podršci totalitarizmu. U tom slučaju je totalitarizam zagarantovani ishod.
Zaključak
Oblikovanje mase i totalitarizam mogu da nastanu samo u masovnom sekularnom društvu industrijske civilizacije. Neophodno je da društvo bude sačinjeno od miliona izolovanih i sebičnih pojedinaca jer samo u takvoj zajednici dolazi do pojave masovne anksioznosti koja nije vezana za mentalnu predstavu. U maloj (seoskoj) zajednici nikada ne može da dođe do masovnog pomračenja uma ma koliko da su pojedinci između sebe zavađeni. Samo u industrijskom društvu postoje sredstva masovne komunikacije i transporta koja omogućavaju realizaciju totalitarnih ciljeva.
O tome je pisao Džejms Barnem, nekadašnji Trockista koji je postao glavni ideolog američkog neokonzervativizma, u svojoj uticajnoj knjizi Menadžerska revolucija. Ta knjiga je biblija modernog totalitarizma u čijim se temeljima nalazi ideja transhumanizma. Novi totalitarizam našeg doba ima globalne aspiracije, za razliku od totalitarizama HH veka koji su imali nacionalne okvire. Samo kolosalnom akumulacijom humanističkog obrazovanja, suverenim vladanjem antičke mitologije i hrišćanske teologije i efikasnom nacionalnom državnom ideologijom srpsko društvo može da se bori protiv tako monstruoznog neprijatelja. Da li su ambiciozni i neodgovorni nikogovići koji vode srpsko društvo zadnjih 20 godina sposobni za taj poduhvat?
Ivan Lukić
Izvor: Stanje Stvari
