Награду “Нејтан Дејвид” за скулптуру Краљевског удружења британских умјетника освојила је црногорска акдемска умјетница која годинама већ живи и ствара у Лондону. За „Вијести“ говори о скулптури „Издах“ за коју је награђена на изложби поводом 200 година од оснивања престижног удружења, мотивима, енглеској културно-умјетничкој сцени, али и црногорској, те плановима за даље
Црногорска академска умјетница Катарина Томашевић Крофорд лауреат је награде Краљевског удружења британских умјетника – “Royal Society of British Artists”, која је додијељена на колективној изложби поводом 200 година оснивања овог Удружења.
Упркос рекордном броју пријава умјетника различитих израза и поетика, Томашевић Крофорд се издвојила у конкуренцији која је бројала више од 4.000 аутора са свих страна свијета, а селекцијом је одабрано 200 најбољих умјетника из Велике Британије и 200 радова умјетника свих генерација који нијесу чланови овог удружења.
Поред тога што се нашла у селекцији одабраних за излагање на престижној изложби, Томашевић Крофорд је освојила и признање чији је званични назив “Нејтан Дејвид награда за скулптуру” која се додјељује на изложби.
Скулптура под називом “Издах”, димензија 55х40х40 центиметара, која јој је и донијела ову награду, представља психолошки портрет о унутрашњој снази и рањивости, забиљежила је ауторка у опису свог дјела. “Вијестима” каже да јој је предсједник Мик Дејвис Краљевског удружења британских умјетника саопштио да је лично он изабрао њен рад, али није образложио своју одлуку, а ни она то није питала.
Награда за њу представља потврду уложеног рада, једнако физичког и менталног, каже умјетница у разговору за “Вијести”. Поред тога, значи јој и то што је препозната намјера и суштина њеног дјела, али и свједочанство о томе да се налази на “правом путу” када је њено стваралаштво у питању. Њено стваралаштво карактерише изражена фигурација и мотив човјека, са фокусом на људску психу, емоцију, тежње, али и мистику и стално трагање… На симболичан начин све то изражава и различитим материјалима које користи, а међу којима посљедњих година превладава (поцинкована) жица.
На сајту Удружења истиче се да је у питању “изложба коју вриједи чекати 200 година” и да “обухвата радове умјетника који ц́е се памтити наредних 200 година”.
”Вјештина и страст умјетника огледају се у високом квалитету и креативности изложених радова – од умјетника у настајању до оних који су добро познати у свијету умјетности. Ту су слике, скулптуре, графике и цртежи, који ће све импресионирати и одушевити гледаоце. Поставка поводом јубилеја вјероватно је најузбудљивија изложба фигуративне умјетности коју ћете видјети у Лондону ове године”, истиче се у саопштењу организатора.
Они су истакли да је евидентна разноликост стилова, тема, али и медија и нагласили да је поставка продајног карактера.
Катарина Томашевић Крофорд рођена је у Подгорици 1973. године, а дуже од 20 година живи и ствара у Лондону. Студирала је на Факултету ликовних умјетности на Цетињу, гдје је дипломирала на смјеру вајарство у класи професора Павла Пејовића. Након завршених студија на Цетињу усавршавала се у Лилу, у Француској, на Регионалној школи пластичног израза (Ecole Regional D’Expression Plastique) гдје је истражила разноврсне умјетничке дисциплине. Ипак, вајање остаје њен најважнији медијум, иако се поред вајарства бави и сценографијом, костимографијом, моделовањем стакла у пећима, али и традиционалним прављењем намјештаја од пуног дрвета. Такође, радила је и као ликовни терапеут и ликовни педагог.
Излагала је на великом броју групних изложби у Црној Гори, Француској, Великој Британији и шире, представљала се и самостално, а на питање “Вијести” може ли се очекивати и самостална изложба у Црној Гори, каже да тога тренутно нема у најави.
О свом дјелу, мотивима, путу радозналости и умјетности који ју је и одвео до Лондона, енглеској културно-умјетничкој сцени, али и црногорској, те плановима за даље, Катарина Томашевић Крофорд говори за “Вијести”.
На јубиларној, 200. изложби Краљевског удружења британских умјетника представили сте се скулптуром “Издах”, за коју сте добили и награду. Колико Вам је значајно ово признање, с обзиром на то да долази од еминентног удружења, али и међу великом конкуренцијом?
Сматрала сам великим успјехом и што сам успјела бити дио ове изложбе, тако да је награда била шок пропраћен осјећајем олакшања, јер показује да је била препозната и намјера и уложен рад, како физички тако и ментални. И неколико дана сам била без сумње у то да ли сам на добром путу у свом раду, али наравно, брзо ме је стигло хиљаду нових питања. Квалитет радова и забиљежених мисли и осјећања је био невјероватан, а самим тиме и још већа привилегија и част што сам била дио ове историјске изложбе.
Какве су Ваше импресије када је поставка у питању? Можете ли дати сопствену процјену тога како се и чиме издвојио Ваш рад?
Предсједник “Royal Society of British Artists” ми је саопштио да је лично он изабрао мој рад, али ми није рекао зашто конкретно, а ни ја нијесам питала. Лично сам била задовољна комбинацијом традиционалног и савременог, као и осјећајем спокоја и динамиком у текстури жичаних преплета (у раду “Издах”).
Која прича и какав процес прати скулптуру “Издах”, какве су њене техничке карактеристике и чему сами назив свједочи?
”Издах” је, за мене, ослобађање од непотребног, а рад је направљен од “неугледног” материјала – поцинковане жице. Она је сама по себи танка и не може ни да стоји сама за себе, али испреплетана са другима постаје јака конструкција. Ја је као такву налазим као добар материјал за представљање потребне несавршености и недовршености у људима.
На већини Ваших радова главни мотив је, рекло би се, човјек, људска фигура настала комбинованим техникама и различитим приступима… Знајући да је човјек одувијек средиште интересовања умјетника, на који начин Вас инспирише?
Да, људска психа и ствари душе су енигме које ме привлаче. Мени је врло интересантан тај осјећај грешке, несавршености, неуклопљености, као и људска жеља ка савршености, иако она као таква не постоји. Све емоције у међувремену, од туге, патње, па до заљубљености, чежње, среће…, огроман су дио тог питања, а ја се осјећам испуњено када успијем неко од тих осјећања да материјализујем.
У тој тежњи ка савршености и уз (константан) осјећај несавршености, шта бисте рекли да карактерише човјека данашњице, људско биће у 21. вијеку? Такође, колико су присутне разлике у зависности од тачке на планети?
Па ето, можда смо свјеснији и себе самих и околине у којој живимо, као и грешака које правимо, а нарочито када је то ка простору од којег зависимо. Свака генерација родитеља покушава да направи бољи свијет за своју дјецу, а на ову генерацију је пало чување природе од нас самих.
У својим дјелима се бавите и психолошким стањима човјека. Шта Вас највише интригира, подстиче или шта путем вајарства и креације истражујете и долазите ли до неких одговора?
Никад не дођем до одговора, већ само до нових питања. Ипак, са сваком скулптуром добијем осјећај да ја као особа растем, као и да је неки мост преброђен, у схватању других, свијета и себе саме.
У Вашој биографији истиче се да волите да се играте материјалима и да се, поред вајарства, бавите сценографијом и костимографијом. Шта Вам је најизазовније за рад и колико се све те дисциплине међусобно прожимају?
Све се умјетности сличе и прожимају, само се другачији материјали користе. А, наравно, ти материјали носе свој специјалан квалитет и своја ограничења. Сценографија и костими, као и свако искуство које прошири границе и знање наведе вас на нека нова размишљања. То искуство ми је проширило листу материјала са којима желим да се играм, а поред тога, доста је и идеја које ми се шетају главом, а везане су за просторну скулптуру гдје скулптура јесте простор.
Рођени сте у Црној Гори гдје сте се образовали и усавршавали, а живот сте, ипак, наставили у Лондону. Како је дошло до Вашег пута, а онда и останка у Лондону? Куда Вас је све умјетност водила и колико су Вам та искуства значила и обликовала Ваш рукопис?
Радозналост и случајност прво су ме одвели у Француску, а затим и у Лондон, а умјетност је све то увијек пратила. Моја лична, а самим тим и умјетничка база и коријени су црногорски, односно подгорички. Ипак, учећи нове културе и језике, као и године, дозволили су ми да ишчистим свој унутрашњи језик и да ја будем више ја.
Можете ли приближити читаоцима енглеску ликовну сцену? Шта је карактерише, какав је положај стваралаца, галерија (државних и приватних)?
Првих десетак година нијесам разумјела енглеску сцену. Свака земља има свој неки код и требало ми је дуже времена да одгонетнем њихов, то јест да разумијем емоцију иза. Лондонска сцена је свијет за себе, јер је Лондон космополитски град у који велики број талената дође да се окуша, па се тако ствара велики број сцена.
Пратите ли умјетничку сцену у Црној Гори и да бисте издвојили нешто посебно у том сегменту? Са друге стране, пратите ли друштвене околности код нас и како видите актуелну друштвену ситуацију?
Пратим и друштвену и културну сцену у Црној Гори. На основу тога, надам се времену када ће умјетници заузимати више медијског простора од политичара. Умјетници у Црној Гори, упркос општој ситуацији и мањку подршке настављају да раде и стварају. Свакако, издвојила бих Културну базу Кунст, организацију која је окупила велики број стваралаца из свих бранши. Ту је и “Bleak Faith” видео игрица која изгледа невјероватно… Поред тога, и Ротко Стјуарт је бенд који много озбиљно игра на умјетничкој сцени…
Имате ли у плану представљање публици овђе и када би се то могло очекивати?
Тренутно нема ништа на видику у том смислу, али видјећемо шта доноси сјутра.
Да ли на нечему тренутно радите?
Радим на пет, шест скулптура и једном мало већем пројекту. Такође, радујем се групним изложбама у Лондону које слиједе током године, а на којима се добије ријетка шанса да се на једном мјесту упознам са другим ствараоцима.
Да ли бисте нешто додали нашем разговору?
Једино бих додала линк за мој профил на Инстаграму, јер мислим да сам боља у скулптури него у писаној ријечи – @katarinatcrawford.
Јелена Контић
Извор: Вијести
