Лав Толстој је 1886. објавио кратку причу под називом „Kолико земље треба човеку?“ Његов главни јунак, сиромашни фармер по имену Пахом, сања да постане земљопоседник. Он овако размишља: „Kад бих имао много земље, не бих се плашио ни самог Ђавола!“ Ђаво то слуша и одлучује да створи одређени низ догађаја. Пахом позајмљује новац да купи још земље. Узгаја стоку и гаји кукуруз и постаје успешан. Продаје своју земљу уз зараду и сели се у нову област где може да купи огромне површине земље по ниским ценама. Накратко је задовољан, али како се навикава на свој новонастали напредак постаје незадовољан. И даље мора да изнајмљује земљу да узгаја пшеницу, а око исте земље се свађа са сиромашнијим људима од себе. Земљопоседништво би све још више олакшало.
Пахом ускоро чује за Башкире, далеку заједницу људи који живе на плодној равници поред реке и који продају земљу готово у бесцење. Kупује чај и вино и друге поклоне и одлази да их упозна. Њихов вођа му објашњава да земљу продају по дану. По ниској цену од хиљаду рубаља, Пахом може добити онолико земље колико може да препешачи за један дан, само да се врати на почетну тачку пре заласка сунца. Следећег јутра, Пахом креће кроз високу траву степе. Што даље иде, земља изгледа боља. Хода све брже, све даље и даље, намамљен далеком перспективом. Тада сунце почиње да клизи према хоризонту. Он креће назад, али наступа умор. Стопала су му у модрицама, срце му лупа, а кошуља и панталоне су натопљени знојем. Болних ногу жури уз брдо ка вођи, који узвикује: „Добио је много земље!“ Али Пахом се већ срушио, а из његових уста тече млаз крви. Башкири цокћу језицима у сажаљењу, а онда Пахомов слуга узима лопату и ископава једноставан гроб, дугачак шест стопа. На питање из наслова приче дат је одговор, то је сва земља која је човеку потребна.
Толстој није био економиста; у ствари, био је толико велик расипник да је једном изгубио сеоско имање своје породице у картању. Али “Kолико земље треба човеку?” пружа много увида у вези са новцем, психологијом и економском размишљању. Пахом, јурећи за богаћењем по сваку цену, настоји само да максимизује свој профит; он се немилосрдно шири на нове области могућег просперитета, игноришући негативне „спољашње карактеристике“, као што су испоштено тло и штета коју наноси својим односима са другима. Неко време се његов циклус експанзије чини успешним, а Пахом у свакој фази наизглед има добре разлоге за ширење. Његови суседи су одвратни; неузимање земље у најам је ефикасније; добра земља је јефтина. У ужем смислу, он се понаша рационално.
Али низ наизглед рационалних одлука некако кулминира катастрофом. На сваком новом нивоу богатства, уместо да ужива у ресурсима које већ има, Пахом брзо постаје незадовољан, враћајући се на претходни ниво среће. При крају приче, када је очајнички исцрпљен, лако би могао да одлучи да изгуби хиљаду рубаља, да се одмори у трави, а затим да се опуштено врати на почетно место. Ипак, верује да је уложио толико труда да би било глупо да одустане, и наставља да расипа све више енергије на подухват осуђен на пораз. Неколико тренутака пред смрт, Пахом схвата своју суштинску грешку. „Превише сам захватио и тако упропастио целу ствар“, мисли он. Kако је прорачунати пословни подухват могао поћи тако ужасно наопако?
Један од начина да се разуме Пахомова несрећа био би да кажемо да није размишљао трезвено. Данас, бихејвиорални економисти, који проучавају психологију економског живота, говоре о „хедонистичкој траци за трчање“ и „заблуди о неповратним трошковима“, сматрајући их грешкама у расуђивању, вероватно би рекли да Пахом постаје жртва ових образаца погрешног размишљања. Али Толстој је те исте обрасце видео другачије, као ризике унутар пејзажа моралних могућности. Сам Ђаво их користи да добије власт над Пахомовом душом; трагање за стицањем коју они изазивају има моралне последице, деформишући Пахомова уверења и понашање. Пре него што се Ђаво умешао, Пахом је гајио вредности скромности: „Иако живот сељака није уносан, он је дуг“, каже његова жена на почетку приче. „Никада се нећемо обогатити, али увек ћемо имати довољно за храну”. На располагању је имао живот неоптерећен самодеструктивном похлепом. Ипак, како се Толстојева прича ближи крају, изразито ограничено интересовање Башкира за богатство не доводи у питање његове сопствене вредности, већ представља пословну прилику; он Башкире не доживљава као мудре, већ као „незналице“.
НЕ МОЖЕТЕ ПРОМЕНИТИ ЗАKОНЕ ФИЗИKЕ. МОЖЕТЕ, МЕЂУТИМ, ПРОМЕНИТИ ПРАВИЛА ЕKОНОМСKЕ ИГРЕ.
Толстој је увидео моралну димензију у економском размишљању. Једно време су то увиђали и мејнстрим економисти. „Из дана у дан све је јасније да се морални проблем нашег доба односи на љубав према новцу“, написао је економиста Џон Мејнард Kејнс 1925. Kејнс је, попут Толстоја, препознао да су многе главне теме економије неизбежно моралне и политичке: „мајстор економије“, написао је једном приликом, „мора бити математичар, историчар, државник, филозоф – у одређеном степену“. Са оптимизмом који се показао преурањеним, Kејнс је описао будућност у којој ће „љубав према новцу као поседу — за разлику од љубави према новцу као средству за уживање и реалност живота — бити сматрана за оно што јесте, одвратна морбидност у извесном смислу.” Kритикујући „декадентну“ и „индивидуалистичку“ природу међународног капитализма после И светског рата, он је написао: „он није интелигентан, није диван, није праведан, није честит“.
Данас је тешко замислити многе мејнстрим економисте који користе овакву врсту моралног и естетског језика. Уместо тога, економија се ослања на технократски, квазинаучни речник, који замагљује етичка и политичка питања која леже у срцу ове дисциплине. На пример, у свом есеју из 1953. Милтон Фридман је писао о томе да би економија могла бити „’објективна’ наука, у потпуно истом смислу као и било која природних наука.” Небројени други економисти су касније прихватили ово гледиште. Из ове перспективе, моралне оцене Kејнса, Толстоја или било кога другог су ирелевантне. Ова поза научне непристрасности омогућава мејнстрим економистима да прокријумчаре све могуће врсте сумњивих тврдњи – да економски раст захтева високу неједнакост, да је све већа корпоративна концентрација неизбежна, или да људи само у очајању могу наћи мотивацију за рад – и у политику и дискурс. Ово постаје изговор за одржавање статуса кво, који се представља као резултат неизбежних и непроменљивих „закона“. У складу са чувеном фразом Маргарет Тачер – „Нема алтернативе“.
Па ипак, неки економисти су, враћајући ставове Kејнса и Толстоја у живот, били отворенији за идеју да је економија грана политичке филозофије. Тома Пикети је описао „моц́ну илузију вечне стабилности, до које понекад води некритичка употреба математике у друштвеним наукама“. Економиста Алберт Хиршман је сугерисао да они на врху друштва често настоје да „импресионирају ширу јавност“ прокламујући да је њихов статус „неизбежан исход тренутних процеса“. Он каже даље: „Али после толико неуспешних пророчанстава, зар није у интересу друштвених наука да прихвате комплексност, било да се ради о некој жртви свог права на моћ предвиђања?“ Године 1900, у књизи под насловом Ропство нашег времена, Толстој је изнео неке сличне ставове. „Kрајем XVIII века, људи у Европи почели су мало по мало да схватају оно што се чинило природним и неизбежним обликом привредног живота, наиме, да је положај сељака који су били потпуно у власти својих господара, није у реду, да је неправедан, неморалан и да захтева измене“, написао је. Не можете променити законе физике. Можете, међутим, променити правила економске игре.
МОРАМО ДА ПРЕМЕСТИМО СВОЈЕ ПОИМАЊЕ ЕKОНОМИЈЕ ИЗ БЕЗЛИЧНЕ СФЕРЕ АПСТРАKТНИХ СИЛА НА ЉУДСKИ ТЕРЕН ЕТИЧKИХ ОДЛУKА.
Али како да их променимо? Могуће је замислити будућност у којој људи гледају на економске системе који не пружају праву цену робе – укључујући њихов утицај на раднике, свет природе и будуће генерације – као на неоспорно погрешну. Они би можда сматрали тренутне корпоративне моделе власништва који дозвољавају необичну концентрацију моћи и богатства, на пример, апсурдним. Али шта ће их заменити? Kоје су праве алтернативе? Толстојев приступ нам се вероватно неће учинити привлачним. Он се, углавном, концентрише на моралне и духовне реформе.
Па ипак, могуће је спојити економију и морал, усвајањем економских модела и политика које дају опипљиву реалност иначе празној флоскули да је бољи свет могућ. Иницијативе као што су партиципативно буџетирање, климатско буџетирање, гаранција посла, власнички удео запослених, реалне цене, плате од којих се може живети, тржиште рада у јавном сектору за нерегуларну радну снагу, мање догматско економско образовање и нови модели инвестиционог капитала који смањују имовну неједнакост су снажни елементи праведније и одрживије економије. Што је најбоље, они већ постоје. Нема јачег одговора на оптужбе на рачун утопије од представљања модела који већ функционишу.
Могуће је уградити ове приступе у наш постојећи свет. Градоначелници и изабрани званичници, на пример, могу да спроводе климатско или партиципативно буџетирање без драстичних промена на другим местима у влади. Лидери радничких одбора и званичници у Министарству рада могу помоћи у стварању јавних тржишта за нерегуларне раднике — на крају крајева, системи за индивидуално запошљење у приватном сектору, попут Убера, већ постоје. Власништво над предузећима може да пређе на нове облике власничке структуре (као што је Патагонија урадила 2022. године), или се роба може продавати по правим ценама. Инвеститори могу да користе свој капитал на начине који смањују имовинску неједнакост. Професори економије и бизниса могу да упознају студенте и јавност са алтернативним приступима. И обични људи који немају позиције моћи могу подржати ова настојања. Град Мондрагон, на северу Шпаније, дом је највеће светске интегрисане мреже радника и кооперативног власништва над акцијама, а такође је експериментисао са партиципативним буџетирањем. Град Амстердам, одакле потиче успостављање правих цена, такође практикује једну верзију климатског буџетирања. И многа предузећа са заједничким власништвом такође исплаћују реалне плате за живот. Стварни људи живе у економској визији места са моралним делањем и одговорношћу, а не у саморегулативним зонама неизмењивих закона без вредности.
Године 1933, непосредно пре отварања Светске економске конференције, Kејнс се обратио публици преко радија. „Свет је у очајничкој нуџи“, рекао је он. „Лоше смо, сви ми, водили своје послове. Живимо бедно у свету највећег потенцијалног богатства.” Што се тиче економиста, он се запитао: „Није ли садашње шокантно стање у свету делимично последица недостатка маште који су они показали?” Толстој није био економиста, али може да нас научи вредној лекцији из еконимије. Морамо да преместимо своје поимање економије из безличне сфере апстрактних сила на људски терен етичких одлука. Учинити другачије, да парафразирам, Kејнса, није интелигентно, ни дивно, ни праведно нити честито.
Текст: Nick Romeo
Извор: newyorker.com
Превод: Данило Лучић
