Piše: Branko Milanović
Kao što su čitaoci mog bloga i drugih kraćih tekstova možda primetili, poslednjih nekoliko godina gotovo uopšte nisam komentarisao ništa u vezi sa fudbalom. U velikoj meri izgubio sam interesovanje za njega, delom zbog prekida koji je donela pandemija kovida (i tužnog prizora praznih tribina uz veštačku navijačku buku koju su televizijski producenti ubacivali u prenose), a potom i zato što me je sve više odbijala krajnja komercijalizacija igre.
Nije da je profesionalni fudbal ikada bio lišen novca i komercijalnih interesa. Ali, prateći širi proces neoliberalne komodifikacije, postao je toliko otvoreno i drsko komercijalizovan da su nestale neke od njegovih izvornih odlika koje su fudbal nekada izdvajale od drugih sportova.
Sport koji je istorijski bio duboko ukorenjen u lokalne zajednice (ne samo u Engleskoj, kolevci ove igre, već i u svim zemljama u koje se proširio tokom dvadesetog veka) i koji je često odražavao društvene podele (buržoazija nasuprot radnicima, zajednice mešovitog porekla nasuprot belačkim, desničari nasuprot levičarima) – sada je postao sport bez korena.
On se otrgao od većine svojih lokalnih, nacionalnih i klasnih uporišta. Čak je, po mom mišljenju, upitno u kojoj meri se on još može nazivati „sportom“, a ne pre svega „zabavom“, u onom smislu u kojem taj pojam koriste Holivud i Medison avenija.
Ne mislim da su ove kritike sadašnjeg stanja u fudbalu, a posredno i njegovih upravljačkih organizacija (FIFA-e i čitave mreže regionalnih saveza), nešto novo. O tome se govori već godinama. A stanje je postajalo sve gore.
Možda je upravo ovogodišnje finale Lige šampiona to pokazalo jasnije nego ikada. Ne ulazeći u pojedinosti same utakmice, mislim da ne bi bilo nepravedno reći da je ona bila: (a) veoma dosadna i lišena pojedinačnih trenutaka genijalnosti, i (b) svodila se uglavnom na fizičku snagu i taktiku.
Igrači, čija su fizička spremnost, kondicija i izdržljivost zaista izuzetni, više su ličili na likove iz kompjuterske igre koju je generisala veštačka inteligencija nego na fudbalere iz prošlosti.
Nije bilo Omara Sivorija koji je odbijao da nosi štitnike za potkolenice; nije bilo razbarušenog, kokainom vođenog Dijega Maradone; nije bilo Garinče koji drema na desnom krilu; nije bilo trbušastog Ferenca Puškaša koji nije mogao da istrči sto metara, a ipak je postigao stotine golova; nije bilo „petog Bitlsa“, nije bilo ludog individualca.
Shodno tome, nije bilo ni neočekivanih dodavanja, ni neverovatnih driblinga, ni solo-prodora, ni bizarnih poteza.
Ali zato je bilo mnogo taktičkog nadmudrivanja: igrači su bili postrojeni poput rimskih legionara koji uvežbavaju složen manevar pred bitku i potom besprekorno izvršavaju svoje strogo određene zadatke.
Ovom odsustvu genijalnosti i obilju taktičkih kombinacije treba dodati i činjenicu da je pobednički tim u velikoj meri veštačka tvorevina, stvorena stranim kapitalom i usađena u jednu od najvećih evropskih prestonica – koja inače nije poznata po velikoj ljubavi prema fudbalu.
Istina, taj klub danas ima brojnu i odanu navijačku bazu, ali nisu navijači bili ti koji su stvorili klub. Nikada nisu bili dovoljno brojni, snažni ili strastveni da bi iz se njihove sredine prirodno iznedrio takav tim. Dogodilo se upravo suprotno: navijačka baza nastala je tek pošto je klub postao uspešan i slavan.
Nije postojao onaj unutrašnji, organski razvoj kroz koji klub godinama, korak po korak, gradi identitet tima. To je kao kada, umesto da posadite drveće koje će jednoga dana praviti hlad, jednostavno iščupate već izrasla stabla iz šume i presadite ih uz trotoar. I jedno i drugo stablo će, na letnjoj žegi, pružati istu senku. Ali u prvom slučaju drveće je plod zajednice koja je godinama brinula o njegovom rastu i razvoju; u drugom slučaju drveće su jednostavno dovezli investitori.
Ti investitori su, kao i u mnogim drugim slučajevima, jednostavno odlučili da novac ulože u fudbal umesto u izgradnju novih stambenih blokova.
Tako se danas stvaraju pobednički timovi: društveno gledano, ni iz čega – ex nihilo.
Pobedničke ekipe su, što i nije iznenađujuće, sve češće jedne te iste. U Ligi šampiona prosečan broj različitih timova koji su stizali do četvrtfinala u svakom petogodišnjem ciklusu od 1958. godine do početka dvehiljaditih, iznosio je oko 25. Od tada je taj broj pao na oko 20, a u najnovijem ciklusu će verovatno iznositi svega 15 (vidi grafikon i objašnjenje u nastavku). Krajnja tačka dosade biće dostignuta onda kada svake sezone istih osam klubova bude igralo u četvrtfinalu.
Objašnjenje grafikona: Grafikon prikazuje broj klubova koji su stizali do četvrtfinala Lige šampiona (odnosno Kupa evropskih šampiona, kako se takmičenje ranije zvalo) u svakom petogodišnjem ciklusu, počev od perioda 1958-1962. Kada bi takmičenje bilo potpuno ravnopravno, svake godine bi se u četvrtfinalu našlo osam različitih klubova. To bi značilo da bi u jednom petogodišnjem ciklusu do četvrtfinala moglo da stigne čak 40 različitih timova (5×8=40). Zato je najveća moguća vrednost na grafikonu 40. S druge strane, najmonopolizovanije ili najcentralizovanije takmičenje bilo bi ono u kojem bi istih osam klubova svake godine igralo četvrtfinale. U tom slučaju vrednost na grafikonu bila bi 8. Prema tome, što je broj na grafikonu veći, to je Liga šampiona ravnopravnija i otvorenija za veći broj klubova. Do početka dvehiljaditih godina Liga šampiona je u proseku imala oko 25 različitih četvrtfinalista u svakom petogodišnjem ciklusu. Potom je taj broj pao na oko 20, a u tekućem ciklusu, koji obuhvata period od 2023. do 2027. godine, verovatno će se spustiti na oko 15. Posle prve tri godine aktuelnog ciklusa, taj broj je 12.
Fudbalski spektakl – jer je to danas zaista postao spektakl – poprimio je obeležja cirkusa, što se jasno videlo u ovogodišnjem finalu. Razvlačenje i teatralno naglašavanje imena igrača pri predstavljanju, vatrometi, ogromni ekrani (kao na novom Stadionu „Santjago Bernabeu“ u Madridu), najavljivanje ulaska igrača u arenu kao da su gladijatori – sve me je to podsetilo na ono u šta se pretvorio američki fudbal.
To jeste neka vrsta sporta, ali samo „neka vrsta sporta“ – lišena svih onih obeležja lokalnog identiteta i klasne pripadnosti koje sam ranije pominjao. Timovi mogu da se presele iz jednog grada u drugi; franšiza i postoji da bi donosila profit. Fudbalske franšize FIFA i UEFA su gigantske kompanije, igra je cirkus, a biznismeni su tu da pokupe novac.
PS: Ova kritika FIFA-e i UEFA-e ne bi trebalo da nas navede da zaboravimo da postoji još gora organizacija – ona koja upravlja tenisom. O tome sam pisao pre nekoliko godina u tekstu „Doba otvorenog finansijskog imperijalizma“, kada sam vodio raspravu sa Nejtom Silverom. Teniska organizacija je podjednako beskrupulozno komercijalizovana kao i fudbalska, ali nju, pored toga, niko ne bira i njome upravlja nekolicina bogatih pojedinaca iz bogatih zemalja. Ta koncentracija moći je tolika da se teniski „svetski kupovi“ godinama i decenijama igraju na istim mestima. Srećom, takav stepen monopolizacije još uvek nije zahvatio fudbal, ali nije nemoguće zamisliti da bi se to moglo dogoditi. Tada bi se finale Liga šampiona uvek igralo na istom stadionu, uz manje-više iste klubove, dok bi se Svetsko prvenstvo uvek održavalo u jednoj ili dve zemlje.
Izvor: Global Inequality and More 3.0
Izvor: RTS OKO
