Разговарала: Јелена Л. Петковић
Прошло је 35 година од када је Тим Џуда, тада дописник лондонског Тајмса, а касније и Економиста, из Букурешта одакле су сви светски медији писали о паду комунизма, дошао у Београд да извештава о крвавом распаду бивше Југославије.
„Искрено, мислио сам да ће брже доћи до интеграције Србије у Европску унију. Нисам очекивао да ће се отегнути на још једну генерацију“, осврће се у разговору за Радар, Џуда, британски писац, новинар и политички аналитичар.
У Лондон се вратио 1995, три књиге је посветио односима Срба и Албанаца. Гардијан га описује као „уваженог страног дописника“ и врсног познаваоца политике Балкана. У Србији је био за Дан државности.
„Док сам ишао од Крагујевца до Орашца, размишљао сам о свим протестима са којих сам извештавао од 90-их до данас. Некако, у мојој глави, као да су се сви спојили у један дуги протест. Урезао ми се цитат старијег човека: ‘Син ми је рекао – тата, ти си мене на раменима носио на протесте против Милошевића. Хоћеш ли да ја тебе сада понесем на својим?’“
Александар Вучић чини све да не преда власт. То се јасно види по злоупотреби полиције и притиску на правосуђе и медије. Наводно дао је реч комесарки Европске уније за проширење Марти Кос да неће потписати пет контроверзних закона из области правосуђа који доводе у питање независност правосуђа. Вучић је, упркос томе, потписао законе. Сигнал је јасан –независност правосуђа нити је његова жеља, нити приоритет. Како то тумачите? Зашто би му Кос после овога веровала?
Не знамо да ли му је и поверовала. Али ако је то рекао, вероватно је морала да поверује у његову реч. Нажалост, кроз историју су врло кратки периоди када је било која балканска држава имала неку врсту потпуно слободног правосуђа. Када је реч о понашању комесара ЕУ према Србији, они морају да узму у обзир мишљење држава чланица. Донедавно, те државе чланице или бар оне које имају моћ да одлучују, сматрале су да је стабилократија најважнија. И Унија и Американци су били сагласни око тога, а Вучић је манипулисао свима. И Истоком, и Западом, и снабдевао оружјем Украјину, што је био кључни фактор. Мислим да муниција из Србије поново одлази у Украјину. Наравно, не директно. Можда је управо то одлучујући фактор за однос ЕУ према Вучићу.
Током протесту „Сретнимо се поново“, са грађанима и студентима ишли сте од Крагујевца до Орашца. Како видите подршку грађана студентским захтевима?
Толико дуго извештавам са протеста у Србији, да сам се осетио као у Повратку у будућност. Питао сам студенте да ли су ваши родитељи протестовали против Милошевића и сви су одговорили: „Да!“ Делује доста депресивно када протест прелази са генерације на генерацију. Као да се стално иде укруг и увек се враћамо на исто место. Протест траје већ 15 месеци. Приметио сам да је мање људи него раније, јер неизбежно је да се уморе. Али, импресиониран сам чињеницом колико је много одлучности.
Пре годину дана, након највећих протеста у историји Србије, много мојих пријатеља Срба су ми рекли: „Стварно се чини да ће Вучић пасти.“ Сада делује као да је Вучић некако прешао критичну тачку и да се тежиште премешта на изборе. Студенти са којима сам разговарао такође су ми рекли да су избори сада централна тема. Али, утопијски ми делује идеја да на изборе можете ићи са листом стручњака које подржавају студенти, а да велика питања спољне политике нису релевантна и да то можете учинити без озбиљног и видљивог лидерства. Избори у Мионици су показали да је Вучићев легитимитет, чак и на неким местима где је имао чврсту подршку, опао, а подршка опозицији и студентима је порасла. Али, да ли је то довољно? Мислим да нико не зна.
Управо сте у прошлонедељном Екомомисту написали да би „председник могао бити у невољи, јер је у областима које су га некада чврсто подржавале, на локалним изборима, прошлог новембра његова коалиција добила много мање гласова“. Очекујете ли да ће подршка наставити да опада?
Рекао је да би избори требало да буду до краја године, али то не значи да хоће. Предстојећи избори у десет општина биће нека врста анкете јавног мњења. Ако покажу да Вучић губи, претпостављам да би могао да одложи парламентарне изборе. Ту је и питање студентског покрета и опозиције који јесу кредибилна алтернатива власти. У реду је бити против нечега, али морате бити за нешто. Што дуже траје та нејасноћа, људи који су против Вучића ће почети да сумњају. На пример, имамо верске транспаренте, поруке попут „Не дамо Косово“. Неки ће рећи: „То је сјајно, гласамо!“ Други ће, опет: „Не желим, то ме враћа у прошлост.“ И што дуже то траје, овакве поделе постају све видљивије и значајније. Ризикујете да на крају поделите гласове опозиције.
Разговарали сте са многима; како видите улогу и перспективе етаблираних опозиционих странака? Шта могу да ураде? Могу ли да сарађују опозиција и студенти?
Нису показали да могу да сарађују. Студенти говоре да им људи не верују и да не желе са њима да сарађују. То опет носи са собом ризик уситњавања опозиције. Студентски покрет је засенио опозицију и то се види. Студенти освајају гласове који би традиционално отишли опозиционим странкама. Али, између овог момента у коме разговарамо и избора, рецимо крајем године, заиста је доста времена. Много тога се може догодити.
Видели сте и призоре готово свакодневног насиља на улицама. Недавно у Новом Саду и на београдском Ушћу. Постоји ли опасност од већег сукоба?
Мислим да неће бити већег сукоба. Један од кључних догађаја у паду Милошевића био је упад у парламент, а студенти то не желе да раде. Претпостављам да ни Вучић нема жељу да постане Лукашенко и похапси сву опозицију и све студенте. Дакле, не видим жељу ни код једних ни код других да се повећа насиље. Утисак ми је да је сада нека врста пат-позиције и да су све очи упрте ка изборима.
У изборном процесу и ван њега, једна од најважнијих полуга власти су медији. За генералног директора јавног емитера РТС-а именована је Мања Грчић, особа лојална власти. С друге стране, у Јунајтед медији је недавно смењена директорка Александра Суботић, што је, према снимљеном разговору између директора Јунајтед групе Стена Милера и директора Телекома Владимира Лучића, била жеља председника Србије. Најављена је реорганизација. Запослени у Јунајтед медији то виде као напад на уређивачку независност. Да ли и ви исто видите ове догађаје?
Јасно је шта се дешава у Србији и јасна је чињеница да кроз разне начине, Влада и Вучић покушавају да контролишу поруке и наративе већине медија. Наравно да је то недемократски. Нажалост, у Србији је било и бољих времена, али никада савршених за медије. Али у савременом свету немогуће је лишити људе информација, уколико желе заиста да сазнају шта се дешава. Осим ако не предузмете изузетно драстичне мере као што је затварање интернета или онога што Руси раде, искључивање Телеграма и Воцапа. Питање је да ли људи желе да посвете време томе да сазнају шта се дешава.
Влада у Србији гази вредности европске демократије. Да ли је Вучић одустао од ЕУ?
Не мислим да је одустао. Мислим да је веома паметан политичар и доста добар у балансирању са Американцима, Русима, Немцима, ЕУ, Британцима. Прочитао сам да сада понавља исто што и Еди Рама: „Могли бисмо да се придружимо ЕУ, јер смо заиста заинтересовани за јединствено тржиште и економију, без права вета.“ Ако и Рама и Вучић то говоре, можда ће и у томе успети. Вучић је добар у томе да каже људима оно што желе да чују. Русима ће рећи – не брините, нећемо уводити санкција против вас. Али, с друге стране, остаје продаја оружја Украјини.
Када сам отишао да интервјуишем Ану Брнабић, председницу Скупштине Србије, питао сам је: „Рекли сте да је ово обојена револуција“, а она је одговорила: „Има све елементе обојене револуције.“ Наставио сам: „Ко стоји иза тога?“, али је била некако нејасна у одговору. Упитао сам: „Мислите ли да би могли бити Руси?“ Одговорила је: „Па, могуће.“ Додао сам: „А западне земље?“ Опет је казала: „Могуће.“ Казао сам: „Значи неке западне земље и Руси заједно подржавају протесте?“ Ана Брнабић је рекла: „Да, могуће је.“ Упитао сам: „Па која логика, који су њихови интереси?“ Одговорила је: „Снажне силе желе мале земље са лидерима који следе њихова наређења.“ Заиста звучи као теорија завере да се Руси и западњаци удруже да покушају да се отарасе власти у Србији. Али, Ана Брнабић је то рекла.
Каква је улога Велике Британије у Србији? Да ли је тема спољне политике? Или је само интересовање за Косово?
Они су заинтересовани за безбедност, борбу против организованог криминала и илегалне миграције. Трамп је говорио о смањењу учешћа САД у НАТО, што значи и на Косову, што указује да морамо да урадимо више. У Србији је раније ангажовање било веће, јер је Велика Британија обликовала политику ЕУ, сада то није случај. Али, желимо да помогнемо у заустављању илегалне имиграције са Балкана и преко њега, јер је то огромно политичко питање у Британији. У скоријој прошлости углавном су то били Албанци из Албаније, али тај број је значајно опао захваљујући британском учешћу и разговору са том државом.
На кога се Вучић ослања када је у питању спољна политика? Трампа, Кину, Русију? Ко има највише мотива да му помогне и зашто?
Свакако, Кинези су заинтересовани јер имају све веће инвестиције. Мислим да их не занима ко води Србију, само желе мирно, стабилно место где могу да послују, било на Балкану или у остатку Европе. Трамп слуша људе попут Орбана, Вучићевог пријатеља. Слушао је и Ричарда Гренела. Када би Трамп могао да пронађе Србију на мапи, вероватно би био прилично пријатељски настројен према Вучићу. Али, у Флориди се догодио чудан инцидент када је Вучић отишао, а није био примљен на састанак. Из Дејли мејла смо недавно сазнали да је био колатерална штета сукоба Сузан Вајс, шефице кабинета Доналда Трампа и Ричарда Гренела. Вајс наводно мрзи Гренела.
Такође је истина да су односи са САД изгледа захладнили. Крајем прошле године догодио се још један чудан инцидент када су двојица мушкараца чије су изручење Американци желели због везе са кинеском шпијунажом „нестала“ из Србије. Колико знамо, Вучић такође није био позван у Трампов Одбор за мир, али Рама је тамо и представници Косова су одушевљени што су тамо и што су позвани да пошаљу трупе у Газу. Нешто се дешава са САД, али шта, не знам!
Да ли неко још верује да Србија може бити фактор регионалне стабилности када пати од унутрашње нестабилности?
Мислим да ће се овако наставити читаве године, јер не видим да постоји критична маса ни на једној страни. Вучић се неће решити ни опозиције, ни студената, нити ће зауставити протесте, али они нису довољно јаки да га се реше. Можда грешим и наравно, увек се може догодити нешто што нико од нас не може да предвиди.
Србија би могла бити невероватно стабилна и истовремено невероватно дестабилизујућа за остатак региона. С друге стране, могло би се рећи да у нестабилној Србији Вучић се концентрише на дешавања у земљи, а не на регион. Вучић није то урадио, а могао је да покуша да управо због нестабилности пребаци проблем, на пример, на Босну и Херцеговину.
Рат у Украјини је сада ушао у пету годину. Један сте од ретких репортера који редовно одлази и извештава из рата. Какав исход очекујете?
Не мислим да ће се рат ускоро завршити. Путин се игра са Трампом и нисам сигуран да жели да сада заустави рат. Недавно сам био у Краматорску, који је у Донбасу. Руси су га заузели у првом делу рата, а потом изгубили. Мало територије је заузето, а десетине хиљада људи су страдале. Путина није брига колико људи умире, а нико у Русији не може да уради ништа поводом тога. Делом и због тога што ти који умиру на ратишту нису из Москве, нити из Санкт Петербурга, већ из далеких места у Сибиру, сиромашних и често из етничких мањинских заједница. Ипак, економски притисак ће бити све већи. Посебно након што су Украјинци нанели невероватну штету руској нафтној индустрији. Русија себе види као глобалну силу којој је углед кључан. Ушла је у рат мислећи да ће трајати неколико недеља, а храбри Украјинци су успели да је одбију.
Прошлогодишњи говор потпредседника САД Џеј Ди Венса на Минхенској безбедносној конференцији схваћен је као фронтални напад на европску демократију. Марко Рубио је ове године имао помиритељски тон и на крају добио овације. Али, да ли се порука коју је Рубио представио разликује од Венсове прошлогодишње? Каква је судбина трансатлантских односа?
Начињена је огромна штета. Након ситуације са Гренландом поверење је нестало и немогуће га је повратити са Трамповом администрацијом. Европа и Европљани морају да брину о себи и не можемо веровати Американцима као што смо им раније веровали. Када је реч о Рубију, не би требало слушати шта говори, већ гледати шта ради. А прво што је урадио након тога је да је отишао у Будимпешту да посети и подржи Орбана, а потом и Фица у Братислави. Тако да се ништа није посебно променило. Ове недеље неће покушати да изврши инвазију на Гренланд, али следеће – ко зна?
Извор: Радар
