Пише: Теодосиос Мартзухос, свештеник, теолог, преводилац, научни сарадник и издавач
Превео: Никола Ј. Гачевић, свештеник
Христос је велика, безгранична утјеха, која, наравно, није тек психолошка утјеха, нити пука философија; Он је много више од тога — Он је једини и непоновљиви разлог постојања. Он је начин постојања, који се рађа и изнова остварује у животу оних који Га воле и који Га подражавају.
Пише апостол Апостол Павле у Посланица Галатима: „…више не живим ја, него Христос живи у мени; а живот који сада живим у тијелу, живим вјером у Сина Божијег, Који ме је заволио и предао Себе за мене…“,
описујући тиме свој истински идентитет. Данас живимо у једном времену и свијету који трага за… својим идентитетом, јер се, с једне стране, налази у хаотичној збрци, а с друге вјерује да је то… његово право. Неуређени метеж несвјесног замагљује саму суштину проблема услед „недостатка свјетлости“, те човјек најчешће тоне у депресивно, егоистично самоодбацивање.
Пише једна млада дјевојка:
„Једна од највећих тешкоћа у мом адолесцентном добу била је то што сам се непрестано упоређивала са другима и настојала да достигнем по мјерилама свијета примјере за љепоту, знање и способности. Мислила сам да ме одређује мој изглед, начин на који су ме други доживљавали, број пријатеља које сам имала и моји успјеси.“
Лако је упасти у зачарани круг поређења и несигурности. Но, како сам одрастала и узрастала у вјери, постала сам свјесна да мјерила овога свијета немају суштински, а још мање… вјечни смисао. Одрастајући у окружењу чије је средиште био Христос, родитељи и сродници су ме непрестано подсјећали да, као дијете Божије, немам потребе да будем нешто друго. Дивна си таква каква јеси, говорили су ми.
Сада улазим у једну нову фазу свога живота и започињем студије. И даље понекад упадам у замку да се упоређујем са другима и да бринем о томе како ме људи око мене виде, али себе подсјећам да истинску вриједност има једино мишљење Бога о мени. Оно што је најважније јесте да узрастам у односу на Исуса Христа и да Његову љубав дијелим са онима који су око мене.“
Костас Дарданос: Када се Вјештачка Интелигенција прави богом и храни свијет са “slop”
Христос је постао човјек да би нам показао — открио — „шта је имао на уму“ када је стварао човјека, и да бисмо имали јасно мјерило коме треба да се вратимо ми, који се често самообмањујемо у… личним путањама. Сви Свети, а нарочито Свети Атанасије Велики, уче нас да је Бог Исус постао човјек да бисмо ми били обожени (ἵνα ἡμεῖς θεοποιηθῶμεν); односно, постао је као ми, да бисмо ми постали као Он. То управо открива љубав Христову, јер вољети значи помоћи другоме да досегне пуноћу својих могућности. Христос нас је „обдарио“ квалитетима који, иако реално постоје у нама, нису наметнути. Они нису… једносмјерни, обавезујућ пут. Љубав без слободе јесте спиритуалистичко ропство. Христос не жели да нам наметне срећан живот који је Он унапријед осмислио за нас. Његова љубав и откривење наших дарова имају за циљ нашу слободну одлуку да Његов дар развијемо у сопственом животу — љепоту тога живота видимо оваплоћену у Његовом Лицу, ако Га волимо и ако Га следимо.
Христос је постао немоћно дијете из бриге да Његов предлог живота не постане наметнута стаза и да тако не изгуби сваку вриједност. Обавезно „добро“ и присилна уређеност приписују се Његовом непријатељу — и нашем непријатељу (лукавом). Залог живота који је Он дониоо јесте слободан избор… скуп и драгоцјен, али слободан. Није дошао да нас… замијени! Не жели да бацимо своје сребро како бисмо направили мјесто за Његово злато. Како појашњава Свети Атанасије Велики, „Христос постаје човјек не претварањем божанства у тијело, него примањем човјештва од стране Бога. Он не укида постојеће, већ им дарује могућност трајности.“ „Тијело и крв не наслеђују Небо.“ Човјек, међутим, може да досегне Небо зато што се Христос оваплотио и показао нам пут уподобљења: умро је и вазнио се на Небо. Нико без љубави нема приступ Небу. Тамо можемо стићи не зато што смо сами по себи достојни љубави, него зато што смо се потрудили да Христос, Који је Љубав, буде — макар и дјелимично — у нама (у нашем срцу) кроз Његово подражавање.
„Бог, Коме ништа није потребно, из љубави Своје ствара свијет, иако унапријед предвиђа — или боље рећи, већ види — бучни облак мува око Крста, изранављена леђа на стубу, клинове који пробадају унутрашње живце, поновљено гушење док тијело пада напријед, непрестано мучење леђа и руку, изнова и изнова, док се тијело подиже да би узео ваздух. Нека се усудим на једну биолошку слику: Бог је ‘домаћин’ који намјерно ствара своје паразите. Допушта нам да Га ‘искористимо’. У томе се састоји љубав. То је нацрт Бога који јесте Љубав — Творца свих облика љубави.“ (C.S. Lewis, The Four Loves)
Грчка поново отвара палату у којој је крунисан Александар Велики
Највећи израз Његове Љубави јесте то што је постао човjек и што је са Својим створењима подијелио… оно што Он јесте — Љубав. Није хтио да човјеку наметне дужност да превазиђе земаљску љубав, онда када се човјек још увијек са муком труди да до ње уопште и стигне.
Постао је човјек, поучио нас и показао Љубав — ону Љубав која човјека чини сродним Богу и омогућава му да уђе у Небо које је изгубио.
Сагнимо се, дакле, да „видимо“ у јаслама све оно што је дошло — или, боље рећи, што је као дарове донио нама — Онај Који нас љуби не зато што смо добри, него зато што је Он заиста добар.
Срећан Божић. Срећни празници са вашим најмилијима. Срећна Нова година!
