Црногорски национализам отишао толико десно да каткад кокетира са фашистичким и културшовинистичким идејама. Српски је већих габарита и дуже традиције, али и ширих, прекограничних амбиција
Црна Гора годинама живи свој државни живот између два етнополитичка екстрема. Један националистички екстрем – српски, себе јасно препознаје као такав, због несумњиво већих габарита и дуже традиције, али и због много ширих (прекограничних) амбиција.
Црногорски национализам и црногорски националисти себе не препознају на тај начин, вјерујући да су једини критеријуми за постојање национализма: експанзионистичка политика према сусједима, ратни злочини, масовне гробнице…
Уколико чак и примијете обрисе црногорског национализма, они га доживљавају као одбрамбени и правдају тиме да не представља опасност по било коју државу у окружењу. Оно што изгледа не долази до мозга, а најчешће због тога јер је запело у џепу, јесте чињеница да тај и такав национализам представља темпирану бомбу у темељима државе Црне Горе, прије свега у контексту изградње њене грађанске суштине. Упоређујући црногорски с другим препознатљивим национализмима у региону, социолог Бојан Баћа га је окарактерисао и као „асимптоматски национализам“: национализам који производи све политичке посљедице као други национализми, иако нема све њихове видљиве особине.
Анализом идеја и изјава јавних носилаца црногорског националистичког наратива лако је уочљиво да је црногорски национализам, нажалост, напустио своје дефанзивне позиције, на којима се налазио током деведесетих година прошлог вијека, с циљем да се одупре навали великосрпског национализма и милитаризма, и у међувремену отишао толико десно да каткад кокетира са фашистичким и култур-шовинистичким идејама. Да се тај обрт није десио тек у посљедњих неколико година, већ да су и раније постојале озбиљне назнаке кретања у том смјеру, аутор ове анализе је писао још 2012.
Послуга слаже међу
Камен темељац тог, назовимо га за ову сврху белведерског наратива, постављен је на такозваном Патриотском скупу, организованом почетком септембра 2020. у Подгорици.
Сарадник на Факултету политичких наука др Немања Батрићевић је тада поименице прозивао функционере Грађанског покрета УРА и нормирао терминологију „издаја“ и „издајници“ као есенцију поменутог наратива. Кључна порука његовог исказа је била да уз мањинске народе стоје „Црногорци и грађански оријентисани Срби“. Кованица „грађански оријентисани Срби“ је неодољиво подсјетила на националистичку конструкцију из времена Слободана Милошевића о „поштеним Албанцима“. Као што су за Милошевићеву великосрпску националистичку хистерију Албанци углавном непоштен народ, тако су за нови црногорски националистички наратив Срби углавном националисти. За исти тај наратив је незамисливо да постоје и Црногорци који су националисти, што опет враћа на почетну премису да црногорски национализам себе не препознаје као национализам.
Као патерфамилиас круга људи, који у јавним наступима и исказима његују овај наратив, фигурира књижевник Милорад Поповић. Осим што му није страно да гостује у неоусташкој емисији „Бујица“ код контроверзног Велимира Бујанеца, или да етикетира људе због њиховог евентуалног нецрногорског поријекла, алудирајући (уз јак задах оријентализма) да долазе „из неког јужносрбијанског села око Краљева“, недавно је привукао пажњу јавности и оптужбама на рачун представника албанске мањине Ника Ђељошаја да је „српски Кадиров“. Та теза се поклапа с тезом сарадника на Факултету за црногорски језик и књижевност др Александра Радомана који је крајем 2020. у ауторском тексту представио сопствену „типологију четништва“, гдје је у посебне типове четника уврстио ГП УРА, поједине невладине организације, па чак и неке припаднике мањинских народа.
Ударна песница белведерског наратива ипак остаје већ поменути Немања Батрићевић који, уочи устоличења, у својој колумни пише:
„За нас који ћемо 5. септембра бити на Цетињу, ствар је проста. Тога дана на Цетиње долази непријатељ.“
Додатно истиче и културну супериорност Црногораца у односу на вјечиту другост:
„Организатори светосавског спектакла одбијају грађанина Мићовића устоличити у архитектонском кичу од храма у Подгорици. Тој церемонији и јесте мјесто у објекту чија спољашњост тако јасно сигнализира разлику између црногорске и српске културе.“
Надаље, у његовом мајском говору на Белведеру провијавао је и локал-ексклузивизам:
„Онај пред киме Цетиње затвара своја врата, не може владати Црном Гором.“
Поставља се питање, зашто би у Батрићевићевој визији Цетиње морало бити важније за савремену Црну Гору од било ког другог црногорског града, рецимо Улциња, Бара, Херцег Новог, Рожаја, Берана или Никшића?
Немања Батрићевић је такође препознат у јавности и као неко ко критикује недовољну националну хомогеност унутар кадровске структуре ДПС-а:
„Чини ми се да су локални избори одржани у децембру показали да је ‘нервни систем’ ДПС-а преко мјере децентрализован. Што под тиме мислим? На Цетињу кандидати за одборнике с поносом истичу да су били на Белведеру, док је у Мојковцу носилац листе учесник литија. У Подгорици је градоначелник покренуо иницијативу за дођељивање земљишта Црногорској православној цркви, а на Жабљаку су њихови одборници подржали иницијативу градње храма Цркве Србије. Мислим да не морам ићи даље од овога.“
На овај начин се позива на националистичко гетоизирање црногорског идентитета, шаљући индиректне поруке да се Црногорцима не могу сматрати они који су учествовали у литијама или су вјерници СПЦ, што се савршено надовезује на Ђукановићево питање из времена протестних литија, које ће се испоставити као откачено од политичке стварности:
„Шта ћемо са нас 43% Црногораца, који не учествујемо у литијама?“, чиме је желио поручити да се не може сматрати Црногорцем онај који протестује против Закона о слободи вјероисповијести.
Батрићевић износи и тезу која је истовјетна тезама српских националиста да су православне вјерске заједнице националне институције.
„Но, без обзира на њен тренутни статус, ЦПЦ је нераздвојиви дио националног бића свих нас и према њој се тако морамо и односити“, саопштава Батрићевић, подсјетивши нас неодољиво на Андрију Мандића и његову тезу како је СПЦ најважнија национална институција српског народа.
Поставља се питање да ли је, макар приватно, Батрићевић критиковао шефа ДПС-а, након што је крстио унука код цариградског патријарха, умјесто у „нераздвојном дијелу националног бића свих нас“. Јер знамо да јавно није.
Из исте групе један аутор чак признаје да се дешава идеолошко помјерање Црногораца ка десно и то објашњава тиме да се „Црногорци искључују из структура власти зато што су Црногорци. Зато што се све више атакује на црногорски језик, на интелектуалце суверенисте, на ЦПЦ, просто људе води десно, јер сматрају да треба радикалнијим рјешењима одговорити на то. Међутим, то је дефанзивни национализам.“
Ова идеја и порука суштински даје легитимитет свакоме ко се у прошлости или будућности (буде) осјећао „угроженим“ да посегне за национализмом. А тиме се и његова наводна дефанзивност разоткрива као цинично намигивање: агресија је неоправдана према споља, али је према унутра нужна.
Поменути круг људи је показивао своје усклађено дјеловање и прије 30. августа, нарочито пошто Милорад Поповић није прошао на изборима за академика ЦАНУ, након чега су започети синхронизовани колумнистички напади на предсједника државне академије Драгана Вукчевића.
Неки појединци из овог круга су такође чланови ДАНУ, али су изостале осуде или макар ограђивање у односу на национал-шовинистичке текстове њиховог колеге из ДАНУ Миодрага Драга Бајковића, које објављује опскурни портал Актуелно.ме.
Уротници из међународних кругова
Креатори овог наратива неријетко прибјегавају и томе да дешавања која им не иду на руку објасне наводном завјером страних амбасада и западних дипломата против Црне Горе. У више текстова се као антидржавни елементи означавају представници Европске уније, САД, Велике Британије, што овај наратив чини комплементарним с оним који протежирају српски националисти, који за све своје недаће и „антисрпску завјеру“ једнако криве америчку „дубоку државу“ и западне амбасаде. Код оба национализма је заједничко то што нису у стању да признају да их је поразила презрена „друга страна“, па се неуспјеси увијек правдају некаквим међународним завјерама „центара моћи“.
Многи елементи који су данас присутни у црногорском националистичком наративу су се, прије 30. августа, могли углавном наћи само у посланицама и саопштењима Црногорске православне цркве, Црногорске културне мреже или ДАНУ, али се због њихове ограничене политичке употребљивости на њих готово нико није освртао. Данас се у промовисању овог наратива истиче и некадашња „сива зона“ црногорских интелектуалаца, активиста и експерата који су до пада ДПС-а били углавном благи критичари режима, а након тога су јавни дискурс почели тровати крајње радикалним опсервацијама и тезама, чинећи десничарски и националистички начин јавног говора и обраћања прихватљивим. Тако је у јавни дискурс, рутински, ушло помињање „крваве гозбе“, сукоба у Црној Гори, а забринуто пријетећа упозорења о грађанском рату пристизала су и из предсједништва ДПС-а.
„Очекујем да Абазовић сваки пут на Цетињу буде дочекан и испраћен као 9. маја“, написао је још један сарадник ФЦЈК Стефан Тодоровић, позивајући (не)свјесно на вербално и физичко насиље.
Такве поруке су раније најчешће слали лидери Демократског фронта, пријетећи грађанским ратом и откопавањем оружја.
Карактеристике наратива
Овај наратив карактерише препознатљива и специфична терминологија, попут назива „Црква Србије“ за Српску православну цркву. Поменути израз се користи намјенски и очигледно је договорен и координисан на више нивоа, па се најчешће третира и као знак препознавања јавних посленика који раде на истој и договореној политичкој агенди. Браћа у национализму „с друге стране“ надовезала су се на ову дискредитујућу одредницу. Након што је признала канонски статус Македонској православној цркви, и самој Васељенској патријаршији је у „просрпским“ политичким таблоидима нађевен назив – Црква Турске.
Обје стране краси слична креативност у тражењу националних хероја, најчешће испринтаних на мајицама. Док први најчешће користе лик квислинга Крста Зрнова Поповића, други на исти начин глорификују бројне четничке сараднике окупатора.
Кроз неке текстове се индиректно легитимише и ранија злоупотреба државних ресурса од стране ДПС-а, за националну ствар, и над њом се ламентира: „Губитком контроле над државним ресурсима, суверенистички блок углавном је принуђен на финансирање изнутра – или од онога што партије ове оријентације добијају из буџета државе или од стране црногорских бизнисмена и предузетника те црногорске дијаспоре.“
У неким текстовима се користе и хомофобне конструкције и коментари на рачун физичког изгледа неистомишљеника. Тако свједочимо изразима: „шапутања из ормара“ и „умјесто да се аутује“, потом називања људи „кудравим ђилкошем“ и констатацијом да је неко „стијешњен између воље за моћи и недостатком конституције да исту носи“.
На сличан начин је београдски професор Никола Самарџић, у интервјуу на Градској ТВ, исказао једно дестиловано националистичко и расистичко чуђење над висином црногорског премијера: „Ја не могу да верујем… Онолики људи, Црногорци, да ОНО трпе.“
То показује да је суштина сваког национализма мржња према другачијем која заврши у општем прогону сваке другости.
Дистрибуција наратива
Овај наратив се, без икакве реакције из медијских удружења или институција, дистрибуира путем медија из исте медијске групе или с блиским уређивачким политикама. Некада је било потребно да се увезу таблоиди из Србије да би се водиле бруталне кампање против неистомишљеника, а сада велики број медија рутински и без икакве професионалне и грађанске одговорности објављују непотписана саопштења наводних група грађана. Јавности се, дакле, представљају обраћања читавих тобожњих група, без икакве ближе одреднице – персоналне или колективне, без основне информације ко је наведено саопштење и на који начин доставио, док се у скоро свим саопштењима ове врсте фуриозно позива на насиље и призивају се грађански сукоби. У тим саопштењима се често користе и изрази које користе јавни носиоци овог наратива. Та саопштења обично служе и као први вјесници најаве протеста које затим дистрибуирају политичке партије, а све по моделу Патриотског скупа, с почетка септембра 2020. године („ми вас не зовемо него обавјештавамо, али ако сте патриоте, ви ћете доћи!“).
Оно што запрепаштава јесте ћутање огромног дијела грађанске јавности на насилне и фашисоидне елементе, као и традиционално селективна брига и осуда вербалних или физичких аката насиља мотивисаних националном или етничком нетрпељивошћу.
Романтизовање и идеализовање сопствене нације
Осим радикализације политичких прилика, постоје и наизглед мање озбиљне посљедице, али једнако националистичке, попут романтизовања и идеализовања сопствене нације и историје, које најчешће завршава на ивици културшовинизма.
У томе нарочито предњачи, у својим текстовима, црногорски редитељ Данило Маруновић који у једној од својих колумни поручује:
„Бити Црногорац данас значи спашавати и црногорске и грађанске вриједности. Сви остали народи – да сте здраво, осим изузетних појединаца, до ‘грађанског’ вам је стало колико до лањског снијега. Звучи радикално? Тако је.“
Маруновићу такође није страно индиректно истицање супериорности црногорске културе, опет с јаким задахом оријентализма:
„Црна Гора, збиља тако осјећам, никада није припадала, осим географски, простору Балкана. Све те (добре) Кустуричине филмове, обојене балканским колоритом, гледали смо као на неке егзотичне далеке просторе, а не ‘домаће’ филмове. Наши су погледи увијек били негђе преко мора, а наша се култура с’ мора и обликовала.“
Док у једној колумни црногорски национализам назива измишљотином, у другој усхићено, национално свјесно и елитистички закључује:
„Нема тог Црногорца који ће икада више дати шансу странкама које немају јасно профилисан национални преџнак! (…) Добро, подијелићу и на подврсте Србе у некој од будућих колумни, али сада само да кажем да су ми фаворити они којима је количина Српства у прсима пропорционална количини личних пораза и животних неуспјеха, па им је Српство оправдање што им 300 € у државној институцији, у коју их је ДПС запослио, траје до деветог у мјесецу.“.
Поменути текст, режисер Маруновић, завршава калемљењем црногорских антифашиста и једног квислинга и то у истој реченици:
„За Љуба Чупића, за Крста Поповића, за Саву Ковачевића. За нашу ђецу и наше родитеље… Због нас самих!“
Како смо довде дошли
Како је Црна Гора дошла од еманципаторских обећања 2006. до националистичких страхова и лажи 2022. године? Национализам се јавља усљед слабости грађанског концепта, односно комбинације неискрености и неспособности државних елита које су иза њега наводно стајале након 2006. године. Те елите су политички опортуно присвојиле еманципаторске идеје, а онда створиле антицивилизацијски модел приватне државе, који је грађански концепт свео на флоскуле. Тако смо добили оно што се зове грађанизам – плодно тло за национализам и културшовинизам.
Државне елите су се одлучиле за концепт националног ексклузивитета, смањујући основ за заједништво у склопу могућег заједничког идентитета, а све с циљем одржавања референдумске пођеле, па самим тим и одржавања на власти, отварајући простор за додатну етнификацију мање бројних народа и њихову хомогенизацију због страха од српског национализма. Тако су сви остали на губитку – Црногорци, Срби, Бошњаци, Албанци, Муслимани, Хрвати, Роми, а на добитку националне елите које су своје ђеловање базирале на политичким диловима унутар лабавог државног оквира.
Црногорски национализам се почео развијати у садашњи облик оног момента када је црногорски идентитет престао бити у потпуности инклузиван. Свијест о томе није била сасвим искристалисана, док се нису појавила истраживања јавног мњења која су донијела изненађујуће налазе. Тако је основна теза о Србима као једином „националистичком“ колективитету у Црној Гори пала у воду када је истраживање из 2020. показало сљедеће: 64,1% испитаника сматра да би Црну Гору требало дефинисати као грађанску државу, њих 21,1% би је дефинисало као државу црногорског народа и других грађана који у њој живе, 11,3% као државу црногорског и српског народа и других народа који у њој живе, 2,4% као државу српског народа и других грађана који у њој живе, а 1,1% нема став према овом питању. Дакле, највећи проценат грађана који не желе Црну Гору као грађанску државу су они с визијом Црне Горе као државе, превасходно, црногорског народа. То значајно одудара од онога што је био доминантан и дугогодишњи утисак у јавности, а који је пробао нормирати предсједник Ђукановић изјавама да је готово половина грађана Црне Горе „тако страсно радила против постојања сопствене државе“, те да они грађани „који су били против независности немају морално право да траже сагласност Црне Горе да буду њени представници“.
На тај начин, већ поменутој гетоизацији црногорског идентитета, доприносио је ДПС са својим сателитима и нарочито актуелни предсједник државе, одричући право цијелим политичким и етничким групацијама да се осјећају (и) као Црногорци. Подсјећања ради, на исти начин је у доброј мјери гетоизиран и српски идентитет у Црној Гори, гдје је такође постојао низ критеријума за припадност српском народу: бити анти-НАТО оријентисан, бити русофил, бити православац и вјерник СПЦ, док су статус „интегралног Србина“ декретом могли дођељивати само „лидери аутентичних Срба“ из Демократског фронта.
Оно што црногорски националисти не разумију или не желе да разумију је да екстремизовањем идентитетских одредница, најчешће кроз антицивилизацијску идеју о заокруживању идентитета, само штете том истом идентитету који је много комплекснији од просте бинарне пођеле и који је доживио бројне обрте, нарочито у посљедњих 100 година.
Да се разумијемо, ови јавни пропагатори црногорског национализма су посљедица, а не узрок разграђивања црногорске грађанске супстанце и нису ништа друго до политички инструментализовани појединци, који су усљед слабости или незаинтересованости политичких елита за ова питања успјели да се наметну као тобожње интелектуалне перјанице новог наратива.
Је ли остао ко да се за мене побуни
Иако се црногорски и српски национализам, по габаритима свог историјског и савременог ђеловања, не могу поредити, да се примијетити да црногорски национализам иде утабаним стазама свог старијег брата – српског национализма, често га имитирајући. И то се дешава пошто ДПС није желио да се бави демократизацијом – јер се националистичка Црна Гора „бранила“ од Срба, а демократска би се морала бранити од криминалаца.
Међутим, та странпутица крије двије кључне истине. Прва је да не постоји национални колективитет у Црној Гори који се не осјећа угроженим, и то је тако годинама. То ипак не даје за право било ком од тих колективитета да се националистички и шовинистички понашају. Друга истина је да ни национални Црногорци, ни национални Срби у Црној Гори нису угрожени (само) због сопственог идентитета, већ превасходно због своје политичке неподобности. И тако изнова долазимо до онога на шта се годинама упозоравало – тамо гдје не постоји принцип и не постоји владавина права, безбједне су само привремено привилеговане групе, јер не постоје институције, ослобођене од политичког утицаја, које би штитиле сваког појединца, без обзира на његову припадност.
Како је тај принцип изгледао, али у бруталнијој форми, најбоље је описао њемачки пастор Мартин Нимелер у својој пјесми:
„Прво су дошли по комунисте, а ја се нисам побунио, јер нисам био комуниста. Затим су дошли по Јевреје, а ја се нисам побунио, јер нисам био Јеврејин. Затим су дошли по католике, а ја се нисам побунио, јер нисам био католик. Затим су дошли по мене, а тада више никога није било да се побуни.“
Срдан Косовић
Извор: Вијести
