Пише: Татјана Лазаревић
Ликови патријарха Павла и митрополита Амфилохија су ме годинама више подсећали на стварне људе који су били важни у судбоносним и злехудим временима српског народа на Косову, него на мурал са приземља солитера који баш на том углу, мањкавом статиком, тоне у земљу. Његов је аутор вешто погодио – једном благост, а другом стаменост лика, а обојици дубину погледа.
И није било ниједног проласка Сутјеском а да се аутору нисам изнова задивила, колико сам се у истом погледу згражавала што у горостасе гледам преко напуњених контејнера. Да, испред два светачка лица стајала су и четири контејнера – да ме опомену како је у овом остатку од града, чијим улицама газим преко пола века, ретко када било лепог или до краја квалитетно обављеног посла.
Да се посао ипак експресно обавља – са мало камуфлаже о законитости, а са више мржње према једном народу, на осветнички начин Србе ове четири године подсећа Куртијева власт, баш као и Вучићева свих ових година уназад, упркос јефтиној, а учинковитој пропаганди заједничкој за оба аутократска режима. Она која је работу започету 2013. са годину-две закашњења готово привела крају.
„Косовска Митровица – јер одавде нема назад“. Овај графит нисмо исцртали 1999, када је неколико стотина Срба из Северне Митровице истински одолевало да се не повуче назад, са рекама њихових сународника које су се недељама сливале из више праваца са Косова, укључујући и онај низ Ибар, даље ка Рашки и Краљеву.
И не нужно зато што није имало куда – јер у залеђу је била Србија, баш као и сада када се дневни живот Срба са Севера одвија на Јарињу, у Рашки, Пазару и на Брњаку.
Срби који су остали у Митровици те поратне године учинили су то верујући да природно остају у својој кући и да ће се и други вратити у своје – јужно од Ибра, а не зато што су на Ибру хтели границу.
Граница на Ибру осванула је на графиту – нацртали су је исти они који су је у Бриселу 2013. и 2014. продали или подали, како им је лакше било да убеде себе, свесни да дају оно што су већ изгубили ’99, а што ће пропагандом у наредним годинама фарбати у вулгарни псеудо-патриотизам и национализам, баш као што су бујали графити и мурали: „Нема предаје – КМ остаје“, „Ту смо – гледамо вас“, „Северна бригада живи“, „Не брините ту смо“…
Као што им никада није пало на памет да уклоне четири контејнера из којих је вирило ђубре и искакале муве, ружећи поглед на два православна старца, или да уместо удбашког „Кад се војска на Косово врати“ – испред најлепше школске зграде обнове гумени терен за децу, уклоне ђубре и испишу, на пример, стихове Љубивоја Ршумовића о томе како се домовина брани – лепотом, знањем, чашћу и лепим васпитањем.
Сада Косовску Митровицу фарбају они који су дошли на места са којих су ови први сами, по команди, ишетали јер „доста им је било“. Они то чине до те мере ударнички и немилосрдно, уз свеприсутну демонстрацију и оперативност полицијско-обавештајне структуре и етничке силе, под пропагандним плаштом увођења реда и законитости, да толика приљежност читаву сцену карикатурално своди на голу истину: „Узели смо вам и овај последњи град!“ – тачније, његову последњу петину.
До те мере да њихово истовремено „фарбање“ међународних партнера не служи да их префарбају, већ да им помогну да за историју и своје каријере лакше зажмуре на то што у својим мисијама нису живели вредности којима су их у дипломатским школама подучавали – о демократији, одговорности, једнакости и заштити слабијих.
Са најновијим административним гушењем, дискриминацијом и безбедносним прогоном Срба са Севера, Косово као међународни пројекат – од војне интервенције до ослобођења и стварања мултиетничког, демократског и успешног друштва – могао би да се сведе на благи театар апсурда, да се лажна вест није усталила као истина још тада. Косово не може да буде мултиетничка држава са 93–96% становништва једне националности, као што је то могло са око 300.000 својих српских сународника.
Могло је Косово да постане макар такво мултиетничко друштво – да је свој устав, у сваком слову специјалних механизама заштите српског народа и других мањинских заједница, применило у пракси; замислите, са истим жаром с којим Османи и Курти говоре о „одбрани граница“, живахном демократском друштву младих Косовара или Куртијевој жељи да се реши тог истог устава. Не би им тада ни Ахтисари био потребан са својим пакетом бриге о мањинама да би их учинио државом макар приближном фото-роботу са Запада.
Сива боја зидова савршено се уклапа уз контејнере у Сутјесци, готово исто онолико колико у њој нису одговарали кораци Оливера Ивановића.
Кажу да сећања треба оставити да почивају тамо где су и настала, док о животу брину јин и јанг. Београдски јин и приштински јанг ‘брину’ о Србима на Северу. Две кривудаве половине, наизглед супротне, стопљене у једно цело – до идеалне равнотеже: нема Срба, нема проблема.
Извор: Данас
