Пише: Бојан Муњин
Књижевница, публицисткиња и колумнистица Татјана Громача списатељица је рафинираног рукописа, која често у својим романима урања, с добром дозом меланколије, у тешке егзистенцијалне и психолошке теме својих јунака. Смирај на задњим страницама њених књига лебди у суосјећању над људском судбином која је могла бити свјетлија од оне која као мрачна ноћ притишће њене ликове. Зато су јунаци њених прича можда најјачи онда када су најрањивији, лијепи у патњи и храбри у болу. Након прве збирке пјесама „Нешто није у реду?“, написала је више романа, прича, поетских текстова и прозних приказа, најчешће у издању куће Сандорф из Загреба, а за роман „Божанска дјечица“ награђена је 2012. године наградом „Владимир Назор“. С Татјаном Громачом разговарамо о поетској осјетљивости писца, о трагедијама у властитој обитељи у Сиску изазваних ратом, о страдању Срба у том граду, о вриједностима за које човјек треба да се бори и о љепоти погледа с њене терасе, у кући изнад Пазина, у којој с мужем Раденком Вадањелом, такођер писцем, и кћери, живи већ више година.
Када се читају ваши романи, „Царство немоћи“ и други, онда се чини да улазимо у интимни свијет притајене апатије. Како куца ваш књижевни нерв?
Мислим да је природна тежња писца да покушава продријети у позадину ствари или онога што се са људима догађа. Тада ћемо највјеројатније доћи до неке точке која нас нужно неће одушевити неком својом радошћу. Оно што је важно за мене као књижевницу јест да ту точку обликујем на начин да она вибрира снагом, страшћу, па чак и ведрином, како каже Ујевић, како би било могуће да она у читатељу потакне одређену виталност и вољу за животом, унаточ апатији која лебди око ње.
Од људи очекујем вољу да се мијењају и да напредују. Можда то јако идеалистички звучи, али мени је тешко помирити се са чињеницом да нетко дефинитивно није добар
Још бих додао како ми се чини да галерија ваших упечатљивих ликова дјелују као хербариј душа које су лијепе зато што су трагичне.
Хербариј душа је лијеп израз. Да, моја особна тежња опћенито и тежња мог ока, и када пишем и када само гледам људе око себе, јест да не будем равнодушна према ономе што душе носе као своје трагове. Нисам никада била импресионирана формалним појавностима људи и симболима њиховог статуса, па онда такве појавности нису биле нити способне да ме заведу. Хтјела ја то или не, људе доживљавам врло особно.
Капи ведрине
Што је вриједно у људима које у вашим дјелима описујете, међу хиљадама зрнаца патње кроз које ти људи пролазе?
Моје најдубље увјерење је да сваки човјек заслужује најбољи могући живот који може имати. Међутим, човјек је често немоћан да оствари добар живот којег је достојан. Болест, рат и тешке животне и породичне околности га удаљују од тога, али сигурна сам да човјек барем има мисао, идеју, па и бар неки траг перспективе доброг живота. Краће речено, мислим да врло често испуњење тих могућности овисе о човјеку самом. То је оно до чега је мени истински стало када гледам људе. Често, међутим, видим гдје је тај човјек залутао и у ономе што пишем покушавам рећи у чему је грешка.
Да ли онда људе жалите или их чините одговорним за оно што раде?
Не желим хранити човјека његовим жаљењем. Суосјећање, људскост и помоћ људима је оно што ме за људе везује, али од људи очекујем вољу да се мијењају и да напредују. Можда то јако идеалистички звучи, али мени је тешко помирити се са чињеницом да нетко дефинитивно није добар. Ипак, моја велика лекција у животу била је да схватим да постоје људи који, властитом вољом, не желе бити на страни добра. Мислим да негдје дубоко у себи волим људе, али не могу пристати на зло. Људи се са злом у себи морају изборити.
Да ли нас воља за добротом води и према „Госпођи О“, како гласи наслов једног од ваших романа?
У роману „Госпођа О“ жељела сам тематизирати тежњу, из позиције једне обитељске жене, према идеалу духовног, стваралачког живота. Тај „О“ представља у исто вријеме становиту заокруженост у спиритуалном аспекту живота и у исто вријеме повезаност с околном стварношћу, у којој помало идеализирам живот у природи, у којој са својом обитељи и сама живим, на брду, међу ливадама и шумама, поред Пазина. Мислим да таква прича представља сан сваког човјека који свој живот жели пунити неком племенитошћу.
У збирци пјесама „Иван Бездомник и његове пјесме“ читамо стихове како пјесници и бездомници „срчу сада своју јуху од камена, празну од неимаштине, горку од понижења“. Што вам у погледу на јунаке у вашој прози и поезији значи појам храбрости?
Значи ми пуно. Човјеку је потребна одважност да би прошао кроз овај живот. Не само да би истрпио тај живот него и да би га учинио иоле смисленим. Храброст је најприје у томе да се људско биће суочи само са собом, као што сам малоприје рекла и да само себе упозна. Спознај самога себе – то је тај стари запис у Делфима који уопће није безазлен. Парадоксално је да у човјеку постоји велики отпор да уопће размишља о себи самом. Зато је голема храброст да се човјек уопће усуди запутити у своју нутрину, да изађе из зоне комфора у којем живи и спусти се у ту властиту мрачну јаму пуну непознаница и неодговорених питања, што све представља човјеково дубље и истинитије ја.
У вашој књизи прозних записа „Мртви рукавац ријеке Саве“ људи живе један готово безнадан живот. Каже један мислилац, како узалуд желимо превалити удаљеност до Мјесеца, када не можемо премостити провалију према самима себи. Зашто је то тако?
Људска патња врло често говори о томе да људи нису били способни искористити своје таленте или су их јефтино пропустили кроз прсте. И то не кажем само ја, него пуно искуственији људи од мене, премда сам до оваквих закључака дошла прије својим непосредним опажањем, мање знањем које сам покупила из књига. Али могла бих рећи да се моје непосредно искуство о људима слаже са ставом, на примјер Ериха Фрома, који каже да преко 90 посто људи проживе свој живот без праве свијести о том животу.
Да ли су слике тужних догађаја у вашим романима у ствари разумијевање туђе несреће?
Да, мислим да покушавам разумјети људе у њиховој биједи. Можда тиме покушавам оправдати властиту савјест јер нисам учинила ништа да помогнем. Вјеројатно имам проблем с границама емпатије. Можда је моје писање о другима нека врста посредника, односно покушај да туђу патњу понешто удаљим од толике присности са собом.
Како се у животу и у књижевности излази из патње, односно које су то три капи ведрине у које бисте могли повјеровати?
Мислим да пред ужасом свијета треба призвати мир у себи. Када смо на том подручју онда се већ налазимо близу љепоте, љубави и топлине. У том простору увиђамо да нам више ништа не треба.
Размишљања о жртви
Ваша друга књига прозних записа носи наслов „Берлин, Пула, Варшава“. Путовања су већ добар знак за присутност оптимизма?
То је истина. У Берлину сам пролазила разне врсте расположења, али сам упознала београдског писца Бору Ћосића и загребачку књижевницу Ирену Вркљан и с њима сам остала пријатељица цијели живот. Била сам тада још јако млада и то двоје људи су ме баш некако готово очински пригрлили, топло и обитељски, и узајамно смо ту везу осјећали и у људскоме, и у литерарном погледу.
У вашем роману „Болест свијета“, чини се да се осјећа нека врста ламентације над животом који се тешко може изборити са злом. Како се ви лично борите с том лошом страном стварности која нас окружује?
Ја нисам неки велики борац, али борим се онако каква је моја задаћа као књижевнице, јавне публицисткиње и новинске колумнистице: борим се за здрав разум, за истиниту интерпретацију, за хуманост и за чистоћу погледа. Мислим да свега тога јако недостаје у нашем јавном простору и ја пишем с намјером да ојачам све оне који желе такве вриједности очувати у себи. Говорим јавно тамо гдје могу. Осим тога, мене писање спашава од ужаса мржње у којој људи непрестано живе.
Часлав Копривица: Уступак Запада Вучићу за обману српске јавности
Написали сте роман „Почетница за луђаке“. Колико човјек треба бити луд да би у овом свијету остао нормалан?
Треба бити радостан. Када је Јохану Себастијану Баху умрла жена и дијете, он је записао у свој дневник: „Боже не дај да изгубим своју радост“. Морамо се борити за своју радост унаточ околностима. Ако успијемо задржати дјетињу искрену радост, онда смо спасили своју душу. И не желим тражити пуно: потребан је можда само поглед, нешто љубазности и један осмијех…
У прозним записима „Мртав рукавац ријеке Саве“ говорите о Сиску у којем сте одрасли, али и говорите о рату у том граду, у којем су нарочито страдали цивили српске народности.
Морам рећи да имам комплекс особе која је преживјела, спашена и сачувана од пакла рату у Сиску и око њега, захваљујући чињеници што сам отишла на студиј у Загреб. Успјела сам отићи на студиј зато што су ми моји родитељи, унаточ грозним околностима, успјели осигурати средства за живот у Загребу. Они су се за мене жртвовали, не само на егзистенцијалан начин и о томе је ријеч. Јер, да би се нетко егзистенцијално жртвовао, он мора страдати као личност и ту нема спаса. Прије или касније човјек мора поднијети посљедице те трауме. Уколико си човјек од неких квалитета, а не бештија. Бештије су људи који су у паклу рата чиниле зло и од тога су добро живјеле.
Морам рећи да имам комплекс особе која је преживјела, спашена и сачувана од пакла рату у Сиску и око њега, захваљујући чињеници што сам отишла на студиј у Загреб
Да ли сте због трауме коју сте понијели из ратног Сиска написали роман „Црнац“?
И роман „Црнац“ и роман „Божанска дјечица“ произашли су из моје особне патње због болести моје мајке, која се јавила непосредно по завршетку рата. Она је у том рату била јако погођена нељудским околностима у којима се налазила као особа српског поријекла. Била је гледана у средини у којој је провела читав живот као потпуно непоћудна особа, иако је била сасвим невина и лојална грађанка. Као што је Прима Левија мучило то што је он преживио Аушвиц, а други су у њему страдали, тако мене и данас мучи то што сам ја преживјела рат у Сиску отишавши у Загреб, а моји родитељи су у Сиску остали и тешко су страдали, покушавајући мени помоћи да преживим у Загребу.
Нити Примо Леви, нити ви нисте криви зато што сте преживјели. Зашто се мучите с тим осјећајем?
Осјећам грижњу савјести, јер ја нисам била притиснута уцјенама околине, као што су то били моји родитељи. Ја могу слободно и јасно говорити о нељудскостима које су се у рату догађале у том граду. Они то нису могли. Иначе, када сам писала романе „Црнац“ и „Божанска дјечица“, тада у Хрватској још није било рукописа који би се бавили тако болним темама судбине „другога“ у окружењу ратног насиља. И мој издавач и ужа културна јавност су 2004. године били узбуђени око тога како ће та тема бити акцептирана, али све је веома добро прошло, па чак је неколико година по објави књиге ријечки ХНК поставио истоимену представу, у јако доброј режији Томија Јанежића, за што је добио и награде.
Да ли осим трауме постоји икаква спасоносна мисија жртве?
Када размишљам о жртви, ја видим величанственост мојих родитеља. У том смислу моје писање и умјетнички рад мотивирани су идејом властитог искупитељства, које се онда шири и на моје родословно стабло и на читаву ширу заједницу. Када кажем „заједница“ мислим на све сукобљене стране. Ја нисам само кћер мога оца, него и кћер моје мајке. У мени је уједињено оно што је у овим ратовима, на обје стране, проказано као нешто најгоре. Из тога произлази – без обзира што људи једни друге не подносе често због најбаналнијих разлога – да ја једино с другима могу живјети, разумијевајући те друге као своју браћу и сестре.
Извор: П- Портал
