Изнад њих је било отворено плаво небо и сунце зубато, коме се нису баш нимало радовали, будући да их је претходних три године немилосрдно пекло. Знали су да их до Црне Горе и родних Пјешиваца чека прилично дуг пут. Док су несигурним и немоћним корацима ходали, сретали су људе, од којих су их неки зачуђено гледали, а неки склањали своју дјецу у страну у моменту када би поред њих прошли. Овакви их поступци нису нимало изнанађивали. Прије одласка на Голи оток, сва тројица су били повисоки, крупни људи. Након повратка са тог страшног мјеста, од њих су остале тек креатуре на којима се могла распознати гола кожа и кост.
Након неких пола дана хода, на периферији једног села су наишли на гостионицу из које су се ширили опојни мириси свакојаке хране. Видјећи своје сапатнике и племенике како са неописивим нагоном и жељом гледају у правцу гостионице, један од њих им је рекао следеће:“ У свом десном џепу имам сат довољно вриједан да бих могао да га заложим за три пристојна оброка“.
Затим је на њихово изненађење додао следеће:“Међутим, не желим то да урадим! Три године су нас држали на хљебу и води. Било какав јачи оброк би сада лако могао да нас убије“. Међутим, када је схватио да његови сапутници постају све агресивнији у инсистирању да попусти и заложи свој часовник, на крају је то, ипак, учинио.
Када су сјели за сто наручио је поврћну чорбу. Његови сапутници, подсмијевајући му се због његовог избора хране, јели су месо и кајмак. Следеће чега се сјећа је то да се пробудио у болници. Прошао је са лакшим тегобама, док су се његовим друговима љекари данима борили за живот.
Неких тридесетак година касније, непосредно пред смрт, својим ближњима је причао како га је све те деценије мучио један те исти кошмар, после којег се ознојен и у агонији будио.
Истинита прича о повратку тројице Пјешиваца са Голог отока
Ђакон Павле Љешковић
Извор: ЕТОС
