Крајем јула, мање од неђељу дана пошто је британска влада укинула већину преосталих епидемиолошких мјера, неколико хиљада људи се ипак окупило на лондонском Трафалгар тргу да протестује против “локдауна”.
Међу говорницима су били Пирс Корбин (брат бившег лидера Лабуристичке странке), негатор климатских промјена који мисли да је ковид-19 “превара”, Дејвид Ајк, писац који вјерује да су најмоћнији људи на свијету потајно гуштери, и Џилијан Мекит, заговорница испирања дебелог цријева која тврди да је добра исхрана довољна да се заустави вирус.
Једна бивша медицинска сестра (добила отказ због ширења дезинформација) упоредила је са нацистима медицинско особље које даје вакцине и предложила да их објесе.
Такве демонстрације су постале уобичајене не само у Британији, већ и у цијелом свијету. Пандемија је произвела цунами дезинформација. У Француској је документарни филм у којем се наводи да су ковид-19 измислиле политичке елите као дио завјере да се успостави “нови свјетски поредак”, погледан 2,5 милиона пута за три дана.
У Америци се идеја да је ковид превара проширила заједно са скупом грозничавих теорија познатих као “Кјуанон”, према којима владу води тајна група педофила и да је Доналд Трамп спаситељ предодређен да их побиједи.
Ово је, укратко, златно доба теорија завјере. Интернет чини њихово ширење лакшим него икад. Оне су барем уобичајене у сиромашним земљама исто као и у богатим.
У Нигерији многи људи вјерују да је Мухамаду Бухари, предсједник од 2015. године, заправо умро у болници у Лондону 2017. године, те да га од тада представља судански дублер по имену “Џибрил”. Индијска влада Нарендре Модија тврди да је Грета Тунберг, шведска климатска активисткиња, дио глобалне завјере да се оклевета чај његове земље.
Широм Блиског истока увелико се вјерује да су напади 11. септембра 2001. били тајне операције “под лажном заставом” у организацији Израела (или само неких Јевреја).
Наравно, многи људи гаје убјеђења која су смијешна, али безопасна, попут онога да је Елвис Присли жив и да живи у Каламазуу, у Мичигену. Теорија завјере је, међутим, нешто конкретније: вјеровање у тајни план малог броја моћних људи да нанесу штету већој групи обичног народа.
Такве теорије су, према Касиму Касаму са Универзитета Ворик у Британији, “прије свега облик политичке пропаганде”. Њихова моћ лежи у томе да људима дају објашењење свијета које за њихове несреће окривљује њихове непријатеље. Али то су обично бесмислице које имају тенденцију да онемогуће рационалну политику. Њихова способност да мотивишу људе је оно што их чини опаснима.
Теорије завјере су постојале кроз историју. Параноични Римљани су измислили мит да је цар Нерон подметнуо велики пожар 64. године нове ере. Након што је у 15. вијеку измишљена штампарска машина, један од првих бестселера био је водич кроз зле сплетке вјештица.
Јевреји су вјековима оптуживани за планирање убистава хришћанске ђеце. У “Протоколима сионских мудраца”, које су 1900-их објавили царски пропагандисти, говори се о међународној јеврејској завјери да “преузму власт над читавим свијетом”. Масони, комунисти, ЦИА и Европска унија, сви су играли главне улоге у теоријама завјере.
Балканизација Конга
Да би се стекао увид у то како оне данас инфицирају политику, добро мјесто да се почне је Демократска Република Конго. У мало којој земљи је стварање и ширење теорија завјере тако дубоко укоријењено. Готово сви политичари, укључујући предсједника, повремено их заговарају.
Оне “доприносе наративу за мобилизацију људи”, каже белгијски академик Крис Бервоутс. Коришћењем теорије завјере да би распалио страсти руље на улицама (или, на селу, за напад на сусједно племе), политичар ствара притисак који може да користи у преговорима са другим лидерима.
У свом дому у Киншаси, главном граду, Валентин Мубаке, старији политичар, износи најчешћу теорију завјере у земљи. Према његовој причи, тренутни проблеми Конга почели су средином 1990-их када је Пол Кагаме, сада предсједник сусједне Руанде, организовао лажни геноцид над својим народом, руандским Тутсима. То му је дало политичко покриће да преузме Руанду, а затим да нападне Конго у тренутку слабости.
“Створена је мафија за балканизацију Конга”, каже он. “Тони Блер и Бил Клинтон су радили са Кагамеом. Запад је припремио њихов рат… а Кагаме је обавио посао.” Све су, каже, “организовале Сједињене Државе”. УН, како тврди, чине масакре и шире болести попут еболе да би одржале ту завјеру.
У Мубекеову алтернативну историју Конга се увелико вјерује. На састанку младих пјесника средње класе у Гоми, великом граду на истоку, ваш дописник је упитао колико људи вјерује у ту теорију. Сви у просторији су подигли руку. Такве идеје наносе огромну штету. Мржња према Руанди подстиче етничко насиље, посебно против конгоанских Тутсија.
Увјерење да је ебола страна завјера подстакло је милиције да упадају на клинике и “ослобађају” пацијенте, ширећи тако болест. Људи одбијају да приме вакцине против ковида-19 из страха да су оне дио плана. Теорије завјере “дословно убијају”, каже Родригез Катсува, конгоански новинар који је суоснивач Цонго Цхецка, сајта за провјеру чињеница.
Зашто људи вјерују у њих? Један од разлога је тај што се неке завјере испоставе као стварне. Патриса Лумумбу, првог премијера Конга након стицања независности од Белгије 1960. године, убили су сепаратисти уз подршку ЦИА и Белгије. Кагаме очигледно није лажирао геноцид у Руанди, али је напао Конго користећи локалног шефа побуњеника као предводника.
Нацистичка Њемачка је извела напад под лажном заставом прије него што је напала Пољску 1939. Шездесетих година прошлог вијека, америчка влада је планирала такав напад као изговор за инвазију на Кубу.
Продавци користе страхове
Друге теорије завјере, иако лажне, хране се стрепњама у стварном свијету. Не постоји педофилска дубока држава, како вјерују присталице Кјуанона. Али Џефри Епстајн и Џими Савил, двојица педофила у Америци и Британији који су повезани са политичарима, годинама су спокојно живјели.
Такве страхове користе паметни продавци. Вилијам Колсхил, млади политички предузетник, путује по Лондону са камером и уживо преноси снимке са (обично малих) протеста на Јутјуб канал. Он тврди да је ковид-19 завјера са циљем да се оправда “комунистичка” влада. Његов канал има 48.000 претплатника и брзо расте. То му даје мало славе и има дугме за донације.
Остали политички предузетници продају чудне производе. Антивакцинашка мрежа на интернету која је под лупом Бироа за истраживачко новинарство, наџорног тијела, усмјерава кориснике на сајтове који продају спреј за “детоксикацију тешких метала” за 95 долара и “питку морску воду са морском плазмом” за 49,95 долара.
Привлачност теорија завјере дијелом је укоријењена у људској психологији. Студије показују да људи стално прецјењују своју способност разумијевања компликованих система. Они мисле да “могу прилично добро објаснити свијет у којем живе”, а заправо су њихове информације прилично ограничене, закључили су психолози Леонид Розенблит и Франк Кил у раду објављеном 2002.
Теорије завјере помажу људима да пронађу смисао у узнемирујуће насумичном свијету, увјеравајући их да су лоше ствари резултат махинација лоших људи, а не само лоше среће (или сопствених грешака).
У којој мјери ће либералне демократије избјећи завјеренички дискурс који доминира мјестима попут Конга, зависи од друштвених норми и институција. У идеалном случају, они који шире теорије завјере изгубе подршку медија, странака и на крају бирача.
У Француској су Жан-Лика Меленшона, предсједничког кандидата радикалне љевице, осудиле готово све велике политичке личности због његовог увјерења да глобална олигархија прави завјеру да задржи Емануела Макрона на власти. У Америци су чланици Конгреса Марџори Тејлор Грин, присталици Кјуанона, одузета именовања у одбору због тврдњи да је неколико масовних пуцњава исценирано.
Али изгледа да ови механизми не функционишу добро у посљедње вријеме. Пољска странка Права и правде освојила је власт 2015. године износећи неосновану теорију да Русија стоји иза авионске несреће у којој је 2010. убијен предсједник те земље.
Доналд Трамп је освојио предсједнички мандат након пропагирања лажне оптужбе да је извод из матичне књиге рођених Барака Обаме лажан. Много прије него што је Трамп тврдио да су избори 2020. намјештени, он је исто говорио за прелиминарне изборе на којима је изгубио 2016. године, освојивши лојалност републиканаца који су осјећали да их моћници странке игноришу.
Републиканске институционалне елите не успијевају да примијене норме против лудорија. У фебруару је Мич Меконел, лидер републиканаца у Сенату, рекао да су теорије завјере “канцер” на његовој странци. Међутим, ипак је гласао да се Трамп ослободи оптужби да их је користио за подстицање нереда на Капитолу 6. јануара. Године 2016.
Републикански сенатор Тед Круз је 2016. осудио Трампа због неосноване тврдње да је рођен у иностранству. Он је 2020. године подржао Трампову лажну оптужбу да су предсједнички избори покрадени. То је вјероватно зато што велики број републиканских бирача вјерује у Трампову верзију, а не у стварност. За изборе за Конгрес 2022. кандидовало се 45 присталица Кјуанона.
Кад нема повјерења у власт
Како се могу обесхрабрити теорије завјере? Многи се уздају у технолошке фирме. Фејсбук је од 2019. ограничио на пет број особа којима корисник може истовремено прослиједити поруку на Воцапу. Циљ је био да се успори ширење теорија завјере на тој платформи.
На самом Фејсбуку, 15.000 модератора ради на уклањању дезинформација. Твитер је у јануару суспендовао 70.000 налога повезаних са Кјуаноном. Обје платформе покушавају да суспендују објаве који непрестано шире штетне лажи, или их барем спријече да профитирају. Јутјуб је 2019. блокирао плац́ање реклама корисницима који шире дезинформације о вакцинама.
Други метод је да се раскринкају теорије, што је приступ који је заузео Катсува у Конго Чеку. Он је основао ту организацију 2018. године са још два локална новинара, у вријеме масакара на сјевероистоку Конга усред широко распрострањених дезинформација о епидемији еболе.
Број таквих сајтова за провјеру чињеница порастао је широм свијета са 145 у 2016. на 341 ове године, према новинарском центру Репортерс’ Лаб Универзитета Ђук. Ипак, сајтови за провјеру чињеница обично придобију мање читалаца од теорија завјере.
На крају, у теорије завјере се вјерује када се не вјерује властима. За борбу против њих, политичари немају пуно могућности осим да владају транспарентно и добро.
Прије три вијека, Џонатан Свифт је написао да “лаж лети, а истина храмље за њом, па када се људи освијесте већ је прекасно; шала је завршена а прича је имала ефекта”. Чак и најбоље владе можда неће побиједити теорије завјере, али им могу пружити снажан отпор.
Многи људи гаје убјеђења која су смијешна, али безопасна. Теорија завјере је, међутим, нешто конкретније: вјеровање у тајни план малог броја моћних људи да нанесу штету већој групи обичног народа.
Коришћењем теорије завјере да би распалио страсти руље на улицама, политичар ствара притисак који може да користи у преговорима са другим лидерима.
Извор : Вијести
