Pre sto godina nemački anarhista Ret Marut, begunac od progona nakon sloma Bavarske Sovjetske Republike, nestao je u Meksiku, da bi se otud, niotkuda, pojavile knjige pisca potpisanog kao B. Traven. Između dva svetska rata njihov sadržaj i popularnost su bili takvi da su tridesetih završile na nacističkim lomačama, zajedno s drugim naslovima autora koje su nacisti smatrali opasnim po svoj poredak. Posle rata po Travenovim romanima počinju da se snimaju filmovi, među kojima i genijalno ostvarenje Džona Hjustona „Blago Sijera Madre“, ali o samom autoru nikad niko nije saznao ništa. Pravi identitet B. Travena je ostao skriven, a legende o njemu su postajale sve fantastičnije. Novinari i znatiželjnici su tražili odgovor na pitanje: „Ko je, dođavola, taj B. Traven?“
Piše: ŽIKICA SIMIĆ/OKO/RTS
Pre neki dan sam išao u „Ikeu“ i kupio policu zvanu „Billy“. Hteo sam da složim knjige. Nagomilale su se po ćoškovima, špajzu, predsoblju. Zauzele veći deo stana. Prihvatio sam se posla. Počeo sam da ih ređam po nekom redu koji sam jedva osmislio.
Odjednom iz prašnjavih gomila iskočio je roman Blago Sijera Madre B. Travena, Nolitovo izdanje iz 1968. godine. Uzeo sam knjigu u ruke… i setio se raznih stvari.
Setio sam se istoimenog filma Džona Hjustona, provincijskih srpskih bioskopa u kojima sam gledao taj film, biblioteke u Paraćinu gde sam se prvi put susreo sa Travenovim romanima, izjave Sema Pekinpoa da mu je Hjustonov film dao osnovni pattern za njegove buduće filmove o Amerikancima u avanturi „južno od granice“ – Divlja horda, Donesite mi glavu Alfreda Garsije. Setio sam se i mog oca koji mi je pričao o misterioznom piscu koji je između dva svetska rata pod pseudonimom B. Traven objavio niz veoma popularnih romana, i donosio mi novinske tekstove o njemu.
Misteriozni anarhista u meksičkoj džungli
Pre 95 godina u Vajmarskoj Nemačkoj objavljen je njegov najpoznatiji roman Blago Sijera Madre, i najmanje toliko traje potraga za odgovorom ko je zapravo njegov autor.
Razne fantastične teorije o identitetu čoveka koji se predstavljao kao B. Traven „širile su se kao guba“. Neki su govorili da se iza tog imena krije Embrouz Birs, drugi da je to pseudonim iza koga stoje bivši predsednik Meksika Adolfo Lopez Mateos i njegova sestra, a bilo je i onih koji su tvrdili da se iza tog lažnog imena krije Džek London. Navodno, po toj priči, London je lažirao sopstveno samoubistvo kako bi pobegao od ljutitih poverioca, otišao u Meksiko i tu nastavio da piše kao B. Traven.
Najromantičnija je teorija koja kaže da je misteriozni pisac vanbračni sin Kajzer Vilhelma II. Kajzer je, navodno, zgrešio sa jednom putujućom glumicom i iz njihove veze se rodio čovek koji se kasnije u životu predstavljao kao B. Traven.
Ovu priču je dvosmislenim insinuacijama podgrevao i sam Traven. Tim povodom je Karl S. Gutke, profesor germanistike sa Harvarda i autor jedne od najznačajnih knjiga o B. Travenu B. Traven: The Life Behind The Legends, rekao: „Ako već ne znaš ko ti je otac, onda izaberi najboljeg.“
Zanimljivu teoriju o Travenovom identitetu izneo je i jugoslovenski nedeljnik Vjesnik u srijedu, čuveni VUS, koji je u svom broju od 6. januara 1960. godine objavio članak pod imenom „Je li Traven Slovenac?“ U ovom tekstu se iznosi tvrdnja da je B. Traven zapravo Francelj Traven iz sela Utik u Sloveniji. Kratke i debele prste karakteristične za slovenačku familiju Traven imao je, navodno, i B. Traven.
„Ko ste vi, dođavola?“, upitao je nervozni novinar čoveka koga je sreo u Meksiku i za koga je verovao da je B. Traven.
„Kad bih to znao“, odgovorio je ovaj, „mislim da ne bi mogao da nastavim sa pisanjem, niti bih napisao knjige koje sam napisao“.
Čudan odgovor. Ne otkriva ništa, samo produbljuje misteriju.
Zaista ko je, dođavola, bio B. Traven?
Tokom života Traven je koristio „tri tuceta“ raznih imena. Neprestano je fabrikovao pseudonime, biografske podatke i lažna dokumenta. Njegov život je serija laži i izmišljotina. Zašto je to tako?
Razlog je jednostavan. B. Traven se plašio atentata i ekstradicije iz Meksika, gde je živeo. Njegova udovica Roza Elena Luhan je u intervju za Njujork tajms 25. juna 1990. godine tako rekla. Istovremeno je saopštila da je joj pokojni muž dozvolio – B. Traven je umro 26. marta 1969. godine – da posle njegove smrti objavi da je on zapravo Ret Marut, nemački putujući glumac i anarho-komunista koji je bežeći od progona izbegao u Meksiko u prvoj polovini dvadesetih godina XX veka.
Bavarska Sovjetska Republika
Četiri dana pre kapitulacije Nemačke, na prvu godišnjicu Oktobarske revolucije 7. novembra 1918. u Minhenu je vođa Nezavisne socijaldemokratske partije Nemačke Kurt Ajzner održao miting pred 60.000 okupljenih i u govoru zahtevao hitan mir, radnička prava, osmočasovni radni dan, olakšice za nezaposlene, abdikaciju bavarskog kralja i nemačkog cara i formiranje radničkih i vojničkih saveta. Zatim je podigao crvenu zastavu i poveo masu do minhenskog garnizona. Veći deo vojske priključio se demonstrantima, a bavarski kralj Ludvig III Leopold, pripadnik dinastije Vitelsbah koja je vladala Bavarskom sedam vekova, iste večeri je pobegao. Sutradan je Ajzner proglasio Slobodnu Bavarsku Republiku.
Pobuna u Bavarskoj nije bila jedina – s krajem svetskog rata nemiri se šire čitavom Nemačkom. U januaru u Berlinu izbija tzv. Spartakistički ustanak, koji frajkori, desničarski dobrovoljački odredi brutalno guše. Hiljade levičara su pobijene, a vođe ustanka Roza Luksemburg i Karl Libkneht su uhapšeni, mučeni i 15. januara likvidirani.
U februaru u Minhenu desničarski nacionalista ubija premijera Bavarske Kurta Ajznera, nakon čega nemački komunisti i anarhisti 6. aprila preuzimaju vlast i proglašavaju Bavarsku Sovjetsku Republiku (Bayerische Räterepublik). Na čelo vlade staje komunista Eugen Levin, a u organima vlasti važnu ulogu igra i budući veliki dramatičar Ernst Toler. Član jednog od sovjeta je i mladi anarhista Bertolt Breht, koji na gitari rado izvodi svoju pesmu „Legenda o mrtvom vojniku“.
Komunistička partija Nemačke formira Crvenu armiju, konfiskuje imovinu bogatima, radnicima daje fabrike na upravljanje, planira ukidanje papirnatog novca… Ali, posle nepunih mesec dana trajanja Bavarske Sovjetske Republike, 3. maja oko 9.000 pripadnika vojske vernih monarhiji i oko 30.000 pripadnika frajkora ušli su u Minhen i u surovim uličnim borbama porazili revolucionare. Poginulo je oko 1.000 komunista, anarhista i simpatizera, a njih oko 700, uključujući i vođe Republike, uhapšeni su i pobijeni. Na zatvorske kazne osuđeno je skoro 2.000 ljudi.
U istragama i progonima levičara koji će uslediti nakon pada Bavarske Sovjetske Republike prvi put će se politički aktivirati doušnik i kaplar iz minhenskog garnizona po imenu Adolf Hitler. Plaćen iz tajnih vojnih fondova Rajhsvera, on će iz minhenskih pivnica početi da vodi antikomunističku agitaciju. „Bilo mi je tada ponuđeno da govorim pred većim brojem ljudi i ono što sam oduvek samo osećao sada se ostvarilo – mogao sam da govorim“, zapisaće kasnije u Majn kampfu. Bavarska je postala stecište desničarskih grupa iz kojih će uskoro izrasti nacistički pokret.
Minhen 1919. – Berlin 1922: Nestanak Ruta Maruta
Odeljenjem za štampu Bavarske Sovjetske Republike rukovodio je izvesni Ret Marut. Nakon sloma Republike i on je uhapšen i osuđen na smrt. Ali, sticajem okolnosti uspeo je da pobegne.
Miguel Figueroa, slavni meksički filmski snimatelj – nominovan za Oskara za rad na Hjustonovom filmu Noć iguane – bio je najbliži Travenov meksički prijatelj, i zna priču o tome. „Traven mi je pričao da su mu stavljene lisice na ruke i da je sa još jednim osuđenikom ubačen u policijsku maricu. Vozili su ih na stratište, na izvršenje smrtne kazne. Vrata na marici nisu bila dobro zatvorena, i Traven (u to vreme još uvek Ret Marut) i njegov kompanjon su ih nogama razvalili i iskočili iz kola. Tom prilikom drugi osuđenik iz vozila je pao na glavu i poginuo, a Traven, odnosno Ret Marut, uspeo je da pobegne“.
Kao begunac, Marut neko vreme luta Evropom da bi se konačno skrasio u Londonu gde ga je prihvatila poznata sifražetkinja Silvija Penkharst. Zanimljivo je ovde reći da je Silvijina majka Emelin omogućila srpskom diplomati Čedomilju Mijatović da organizuje veliku akciju u SAD i Kanadi za prikupljanje pomoći Srbiji u Prvom svetskom ratu.
Ret Marut ipak je uhapšen u Engleskoj, pošto se nije prijavio policiji kao stranac. U zatvoru u Brikstonu počinje Marutova igra sa lažnim identitetima. U strahu od ekstradicije stalno je menjao iskaze, izmišljao nova imena i nove biografije. Između ostalog, jedno vreme je tvrdio da je rođen u San Francisku ali da su mu dokumenta uništena u zemljotresu 1906. godine. Nadao se da će ga deportovati u Sjedinjene Države.
U periodu između 1917. i 1921. godine Ret Marut je u Nemačkoj izdavao časopis Ciglar (Ziegelbrenner). Taj časopis, čiji su izdanja bojom i oblikom podsećala na cigle, imao je zadatak da preko svojih tekstova i priloga pomogne nastajanju nove Nemačke posle katastrofalnog poraza u Prvom svetskom ratu.
U Ciglaru su promovisane anarhističko-individualističke ideje filozofa Maksa Štirnera. Pripadnost naciji, religiji ili klasi nije važna, pisalo je stranicama Marutovog časopisa. Važan je samo čovek, pojedinac od koga se zahteva stav, sopstveno mišljenje i individualna akcija.
Marut je odbacivao jedan od osnovnih principa političkog delovanja, okupljanje pojedinaca radi ostvarivanja zajedničkih ciljeva. Važni su pojedinac i njegova akcija, tako je pisao.
Radikalne Štirnerove ideje totalnog egoizma ipak su zatim ublažene na stranicama Ciglara čiji je poslednji broj izašao 21. decembra 1921. godine. Izašlo je ukupno 13 brojeva.
Meksiko: Ret Marut postaje B. Traven?
Marut je 1922. (ili 1923) iz Engleske emigrirao u Meksiko. Kao što se 1908. godine iznenada pojavio na pozorišnoj, društvenoj i političkoj sceni Nemačke, tako je po dolasku u Meksiko Ret Marut i – nestao. Njegova nemačko-vajmarska životna i politička avantura može se shvatiti kao prikvel za fenomenalnu tv seriju Vavilon Berlin Toma Tikvera.
Umesto Reta Maruta nekoliko godina kasnije pojavio se romanopisac B. Traven. „Bavarac iz Minhena je mrtav“, pisalo je u naknadno pronađenom Travenovom dnevniku.
Na adrese nemačkih izdavača počeli su, od sredine 20-ih godina XX veka, da stižu romani autora koji se potpisivao kao B. Traven. Dolazili su sa nepoznate meksičke adrese i bili su napisani na nemačkom jeziku.
Ljudi koji su čitali Marutov časopis i priče koje povremeno pisao uočili su stilske, tematske, političke i vrednosne sličnosti između onog što je objavljivano u Ciglaru i romana sa potpisom B. Traven.
Istočnonemački teoretičar književnosti Rolf Reknagel je u svom kapitalnom delu Beitrage zur Biographie des B. Traven iz 1977. godine, posle precizne analize i sa priličnom pouzdanošću dokazao da je tekstove u Ciglaru i romane B. Travena pisao isti čovek.
Već pominjani harvardski profesor Gutke se slaže sa tvrdnjama da su Ret Marut i B. Traven ista ličnost. To je i Travenova supruga Rosa Marija Luhan potvrdila u intervju Njujork tajmsu. Međutim ima i onih koji misle drugačije. Slavni američki filmski reditelj Džon Hjuston na primer. Hjuston je po Travenovom romanu snimio film Blago Sijera Madre.
Na stranicama svojih memoara Otvorena knjiga, Hjuston piše: „Verujem da su B. Travena sačinjavale dve ili više osoba koje su sarađivale u pisanju. Mnogi su se pitali kako je Ret Marut mogao da napusti Nemačku 1922. i da tri i po godina kasnije ponudi svetu tri romana koji se uopšte ne bave nemačkim društvenim i političkim pitanjima – što je njegova specijalnost – već, umesto toga, istražuje iskustva jednog Amerikanca, Džerarda Gejlsa u zapadnoj Evropi, na moru i Meksiku: Mrtvački brod, Berači pamuka i Most u džungli„.
Između ratova: Razjareni epovi epohe
U periodu između dva svetska rata B. Traven je objavio desetinu romana. Stekao je veliku popularnost. Njegov prvi roman Mrtvački brod je za nekoliko meseci prodat u preko 100.000 primeraka. Ostali poznati Travenovi romani su: Berači pamuka, Blago Sijera Madre, Bela ruža, Pobuna vešanih, General iz džungle, Makario, Lov na ljude…
Travenova proza je gruba, sirova, žestoka. Njegovi likovi su neprestano izloženi opasnostima, surovostima, fizičkim i psihičkim tegobama. Svedeni, direktni način pripovedanja ima „hipnotičku neposrednost“. Sadržaji i teme se donose na jasan i zanimljiv način. U Enciklopediji Jugoslavenskog leksikografskog zavoda piše: „U svom djelu Traven spaja osebujnu poetičnost sa strastvenom odbranom potlačenih i izrabljivanih, te sa snagom pripovijedanja, jetkošću ironije, opisima jednog svijeta u kojem gangrena novca razara ljudske duše“.
Neke predominantne teme iz Travenovih romana opet su aktuelne. Birokratski pakao kroz koji prolaze ljudi bez dokumenta, na primer. Ljudi sans-papiers, kako se to kaže, u ovo doba pojačanih migratornih kretanja, prepušteni su na milost i nemilost policijskim i činovničkim strukturama zemalja kroz koje prolaze. Slično je i sa onima koji, zbog ratova i kriza, ostaju bez posla. Njihov silazak u egzistencijalni pakao ne razlikuje se od onog koji je B. Traven opisivao u svojim romanima pre skoro jednog veka.
Travenova dela pripadaju levičarskoj književnosti koja je bila aktuelna dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka. Neki Travenove najbolje romane stavljaju pored Dobrog vojnika Švejka Jaroslava Hašeka i Berlin Aleksanderplaca Alfreda Deblina. Tu bi trebalo pridodati i roman Hansa Falade Šta sad mali čoveče?
Svojevremeno je Lav Trocki komentarisao roman Les Javanais Žana Malakea, zanimljive ličnosti evropske i francuske književne i levičarske političke scene tih godina: „Iako je po implikacijama socijalan, ovaj roman nikako nije tendencioznog karaktera. On ne pokušava ništa da dokaže, ne propagira, kao što to čine mnoga dela našeg vremena, kada se previše pokoravaju naredbama čak i u sferi umetnosti. … Istovremeno, pri svakom koraku osećamo potrese i grčeve naše epohe, najveličanstvenije i najmonstruoznije, najznačajnije i najdespotskije ikada u ljudskoj istoriji. Kombinacija buntovne poezije ličnosti sa razjarenim epom naše epohe čini, možda, ono najfascinantnije u ovom delu.“
Neki autori smatraju da se ovaj komentar može u potpunosti primeniti i na Travenove romane.
Smrt autora: Dela su jedino važna
„Četrdeset godina pre Rolana Barta Traven je objavio ‘smrt autora'“, piše u jednom tekstu objavljenom povodom velike izložbe o B. Travenu u Muzeju moderne umetnosti u Meksiku. Rečenica: „Jedina biografija autora treba da bude njegovo delo“, citirana je kao osnovni postulat Travenovog književnog rada.
U velikom tekstu pod naslovom „Čitajući B. Travena“ Mirko Krivokapić objašnjava da je ovakav Travenov stav izraz želja da se umanji značaj svakog autoriteta i da se na taj način u svakom čoveku osnaži svest o njegovoj ličnoj važnosti.
Traven je pisao: „Moja dela su važna, dok je moja ličnost isto tako nevažna kao i ličnost obućara koji smatra svojom dužnošću da za ljude pravi dobru i udobnu obuću.“
Skrivanje iza pseudonima, bežanje od „svetlosti pozornice“, insistiranje na anonimnosti i misterioznosti imali su paradoksalni efekt u slučaju B. Travena. Mediji su, naime, veću pažnju poklanjali potrazi za identitetom autora nego njegovim romanima.
To međutim nije bio slučaj sa čitalačkom publikom. Travenovi romani su stekli veliku popularnost. U Nemačkoj, dok ih Hitler nije zabranio i spalio na lomači, bili su veoma čitani. Tiraži su bili ogromni. Ubedljivo data atmosfera dalekih, egzotičnih predela kojim krstare neobični pustolovni likovi koji po tamošnjim lukama, plantažama i džunglama traže put i način kojima bi došli do neke lične sreće, bili su zavodljivi elementi njegove proze.
„Nolit“ je u periodu između 1932. i 1937. godine objavio većinu Travenovih romana u prevodu Jovana Popovića. Njegova dela uklapala su se u uređivački koncept te izdavačke kuće. Ona su otkrivala „ogromni, prostrani, na svoj način silni, moćni svet potlačenih“.
Zanimljivo je reći da se najpoznatiji Travenov roman Blago Sijera Madre pojavio na srpskom pre nego na engleskom. „Nolit“ ga je izdao 1932. godine. Engleski prevod se pojavio 1935. godine, kako piše na Vikipediji.
Blago Sijera Madre: Roman i film
Poznata floskula „Knjiga je bolja od filma“ ne veži u slučaju ekranizacije romana B. Travena Blago Sijera Madre koju je napravio Džon Hjuston. Ne važi ni suprotno. Nije film, naime, bolji od knjige. Fenomenalni su i roman i film.
Parafraza čuvene replike iz Šekspirove Bure o „građi od koje se prave snovi“, a koju je Džon Hjuston, kao vešt scenarista, stavio na kraj svog prvog filma Malteški soko (1941) – tako sugestivno je izgovara Hemfri Bogart – definisala je filmski svet ovog reditelja. Junaci njegovih filmova – društveno neprilagođeni ljudi najrazličitije fele – tragaju za tom „građom“ u svim njenim pojavnim oblicima: novac, zlato, moć ili vlast. Tako je od Malteškog sokola do Čoveka koji je hteo da bude kralj (1975). Stoga nije čudno da je roman B. Travena Blago Sijera Madre privukao Hjustonovu pažnju da po njemu 1948. godine snimi film.
U tom romanu, napisanom u najboljoj tradiciji Džozefa Konrada, ta tema se pojavljuje u svom „arhetipskom obliku“. Trojica otpadnika od američkog sna, kao vagabundi i radnici bez posla, tragaju po gradovima, planinskim bespućima i naftonosnim poljima Meksika za „građom“. Ovog puta reč je o zlatu.
Avantura u koju svoje junake vodi B. Traven nije sama sebi cilj. Ona je test za karaktere trojice glavnih likova, kako kaže Rodžer Ebert. Paranoidno ludilo i apsurd se pojavljuju kao najupečatljiviji „rezultati“ personalnih metamorfoza koje je donela potraga za zlatom u gudurama meksičke planine Sijera Madre. Snovi o sopstvenoj transformaciji i transcendenciji koje sanjaju junaci Hjustonovih filmova još jednom su se pokazali kao neostvarivi.
Worst shit you ever saw
Rečenica koju je Hemfri Bogart uputio slavnom američkom filmskom kritičaru Arčeru Vinstenu: „Sačekaj da vidiš moj sledeći film, glumim najgore govno koje si ikad video“ („Wait till you see my next picture, I play the worst shit you ever saw“), najbolje opisuje Dobsa, glavnog junaka Hjustonovog filma i Travenovog romana. Konglomerat najgorih ljudskih osobina – zavist, ljubomora, sebičluk, lažljivost – čini njegovu ličnost.
Dobsu je nelagodno u životu, on ga u svakom trenutku žulja i povređuje. Uvodne rečenice romana to pokazuju, istovremeno svedočeći o Travenovom spisateljskom talentu:
„Klupa na kojoj je Dobs sedeo nije valjala. Jedna je daska bila slomljena a druga se iskrivila, te je čovek sedenje na ovoj klupi mogao da oseća kao kaznu. Da li je tu kaznu zaslužio ili mu je ona nepravedno dosuđena, kao većina kazni koje se dosuđuju čoveku, o tome ovog trenutka Dobs nije baš razmišljao…Misli kojima se Dobs bavio bile su misli kojima se bave mnogi ljudi. Bilo je to pitanje: kako doći do novca.“
Tako se piše! Svi točkovi, kaiševi, zupčanici i poluge koji pokreću radnju romana odmah se aktiviraju i… čitalac se istog trena nađe u Tampiku pored gladnog i umornog Freda C. Dobsa.
Savest kao prazna rakijska boca
Džon Hjuston je maksimalno, što bi rekli mladi, „ispoštovao“ Travenov roman. Nije ga „zašećerio“, kako mu je Traven napisao u jednom pismu. Scenario koji je uradio bio je u skladu sa onim što piše u knjizi.
Čovek po imenu Hal Krovs, koga je misteriozni Traven poslao da ga zastupa tokom snimanja filma – a za koga je Džon Hjuston ubeđen da je bio Traven lično – preneo je autorov stav da je scenario odličan. „Tvrdo kuvana“ proza pretvorena je u isto takve slike i scene.
Glumci su dali maksimalni doprinos. Pre svih Hemfri Bogart, Volter Hjuston (Džonov otac) i Alfonso Bedoja
Bogart je bez zadrške, hrabro se kockajući statusom filmske zvezde, odigrao lik antiheroja Dobsa. Nije štedeo ni sebe ni ličnost koju glumi. Znojav, zapušten, neobrijan, prljav i pri tome zao, nasilan, surov i bezobziran, on se, kao Konradov Kurc, gubi u lavirintu paranoidnog ludila na čijem kraju pronalazi smrt.
Sam čovek u divljini gubi moralne orijentire i postaje sklon nasilju, piše na stranicama ovog Travenovog romana. „Tamo gde nema tužioca, savest ćuti kao prazna rakijska boca koja leži u nekom prašnjavom kutku. Savest se budi samo onda kad je podupreš. Zato, vidiš, postoje dželati, tamnice, paklene muke.“
Probijanje četvrtog zida
„Jedan od razloga zbog čega sam toliko želeo da snimim Blago Sijera Madre bio je taj što sam uvideo da je uloga starog tragača za zlatom, Hauarda, savršena za tatu“, piše Džon Hjuston u svojim memoarima. Hauard je, po rediteljovoj ideji, morao da bude „mudar, lukav i bez zuba“.
Volter Hjuston, otac reditelja Džona Hjustona, ulogu Hauarda odigrao je maestralno. Dobio je i nagradu Oskar za nju. Zarazni smeh i rafalne replike, izgovorene brzinom na kojoj bi mu pozavideo i Džems Kegni, obeležile su tu rolu.
Džon Hjuston u memoarima opisuje i svoju reakciju na legendarnu scenu kada njegov otac u liku Hauarda igra pred svojim partnerima: „Kad ono trijumfalno igra pred planinom, blebeće one psovke svojim kompadrima, naježi mi se koža i nakostreše dlake na glavi, tribut veličini, a što mi se dešavalo u prisustvu Šaljapina, italijanskog punokrvca Ribota, Džeka Dempseja na početku karijere, i Manoleta.“
