Пише: Тадеуш Ружевич
Са великим неповерењем гледам на своја песничка остварења. Са великим неповерењем та дела слушам. Нисам могао да схватим да поезија постоји мада је убијен човек. Убијен је онај који је дозвао у живот поезију, уговорени језик који треба да изражава оно што се не да изразити. Прави покретач, узрок мога стварања била је мржња према поезији. Бунио сам се због тога што је преживела, што постоји и након „краја света“. Равнодушна. Божанствена. Неприкосновена у својим законима, прописима, поетикама. Подозриво гледам на та остварења. Саставио сам их из преостатака речи које су претрајале, из незанимљивих слика, из великог сметлишта, из великог гробља.
Изгледало ми је да сам први човек који је рекао: „добар дан“, „вода“, „сунце излази“. Стварао сам поезију за преплашене и ослепљене. Учили смо да говоримо из почетка. Они и ја.
Само човек очајан или нихилиста може описивати помоћу бираних слика „лепоту“ док пред нашим очима умире истина.
Само човек очајан или резигниран описује цветове вишње, пун месец, пауне у врту; силази још једном у хладни пакао естетике.
Ја сам викао или ћутао не мислећи о естетици.
Такав је извор моје поезије и поетике.
Крик се не мора учити. А ћутање долази после крика као смрт после јурњаве живота.
Извор: Феномени
