Svojevremeno sam u Kosovskoj ulici u Beogradu u galeriji „Kanvas“ bio pozvan da kažem nekoliko reči o nekolicini slikara koji su izlagali svoje slike – a među kojima je bio i Slavko Krunić – i o knjizi Antilogika slike koja je tim povodom izašla, zbirci priča 16 pisaca pisanih na motive dela 16 slikara.
Bilo mi je predloženo da tekst koji sam za ovu priliku napisao ne pročitam, nego da ga izgovorim kao oblik džez-interpretacije. Nisam prihvatio taj predlog, budući da se po mom mišljenju radilo o slikarima koji su bili „dekadentni“ i da zbog toga nije bila prilika ni za kakvu džez-interpretaciju.
I sada pišem tekst o Slavku Kruniću sa uverenjem da me njegovo slikarstvo udaljava od bilo kakve improvizacije, i podstiče me da pišem o dekadenciji kao umetničkom izrazu – izrazu koji se suprotstavlja današnjem vremenu „improvizacije“.
„Ovo veče me podseća na jednu davnu godinu u galeriji-garaži kod oca Slavka Krunića. Te večeri sam govorio o slikaru Vladimiru Pajeviću, i tada je bilo prisutno društvo slikara i pisaca. Neću da kažem da je ovo veče odraz te davne večeri kod Dragiše, ali hoću da vas podsetim da je ovakvih susreta bilo. Istorija slikarstva i istorija književnosti imale bi dosta toga da kažu o takvim susretima.
Takođe želim da vas podsetim da su kroz vreme pisci slikali, a da su slikari pisali knjige. Pomenuću dvojicu do kojih mi je posebno stalo.
Prvi je August Strindberg. Njegova književnost je neprestano putovanje iz jednog pakla u drugi. Hoću da kažem da su i njegov život i njegovo delo bili pakleni, a njegove slike senka toga ponora.
Drugi je nesrećni, neshvaćeni, izmučeni Antonen Arto. Sve što je napisao i nacrtao bilo je odraz užasa modernog doba i savremenog čoveka. Njegova životna panika i njegov krik nasleđe je koje će ljudski rod nositi do kraja vremena.
Ali kada sam pregledao i pročitao ovu vašu zajedničku knjigu, istog trenutka sam se setio jednog trećeg čoveka – Jorisa Karla Uismansa (1848–1907). Podsetiću sa nekoliko rečenica na ovu neobičnu, izuzetnu, ali bojim se već zaboravljenu ličnost. Napisao je jednu suludu i otkačenu knjigu – roman Nasuprot. U toj knjizi govorio je o dekadenciji, želeći da dokaže da je svako kretanje unazad u stvari putovanje unapred. Zašto je ta ideja važna? Važna je zbog toga što naši duhovni koraci kada se kreću jedino unapred nisu uvek pouzdani.
Vratiti se na Heraklita ne znači vratiti se unazad – to znači kretati se nasuprot. U početku naturalista – Zolin sledbenik – Uismans se krajem XIX i početkom XX veka okreće novom talasu, talasu simbolizma, a samim tim i nagonu dekadencije, pa je zbog toga Uismansov duhovni put neki zamagljeni oblik jedinstva suprotnosti. On je bodlerijanac i po životnoj i po umetničkoj sudbini; kao i Bodler, strasno i intenzivno piše o slikarstvu (nazivi tih knjiga su Moderna umetnost i Njih nekoliko). Koliko je bio predan umetnosti govori i svedočenje njegovih savremenika da je i fizički ličio na svoga junaka iz romana Nasuprot, Žana Dezesenta.
Ono što me je u knjizi Antilogika slike iznenadilo jeste osećanje da su svi slikari u njoj manje-više dekadentni, a da su svi pisci u duhu vremena. Ovi prvi kao da koče, a ovi drugi kao da ubrzavaju. I ono što je u tome čudesno jeste paradoksalna činjenica da kada ideš nazad vraćaš se napred. A u tome je tajna umetnosti! Na neki način ispada da je umetnost, u stvari, stajanje u mestu. Jeste. Ali sa bukom i sa besom.
Hoću da kažem da dekadencija koju sam otkrio u ovoj knjizi, ovaj sukob pisaca i slikara, govori o tome da upravo nešto vri, da gori i gore i dole. Kada se slikari i pisci spoje, znajte da je došlo vreme nespokoja. Spajanje slike i reči znak je početka promene. Nisu dovoljni samo jedni da otvore teška vrata. Vaš susret predstavlja tajni dogovor i predosećanje da je kucnuo čas da svet mora dobiti novu dimenziju.“
Rekavši sve ovo, mislim da je Slavko Krunić savremen slikar koji je – svesno ili nesvesno – shvatio protivurečnost o kojoj sam pre devet godina govorio. On shvata zamku vremena: umetnost je oblik začaranosti. Umetnik se uvek igra s prošlim i sadašnjim. On u portret neke nepoznate ličnosti, izmišljene i nepostojeće, gotovo uvek unosi neki mali detalj koji je izvučen iz prošlog vremena, iz neke davnine, koji je zaboravljen, ali je već negde viđen.
Ne moramo se mi uzdati samo u ono što je bilo, nemojmo verovati ni samo u ono što je sada – već u ono što će umetničkom imaginacijom biti vraćeno u okrilje sadašnjeg. Čovek od istorije svoga života uvek traži i žali za onim što je bilo. To je jedina potvrda da je postojao. Sećanje na prošla vremena jeste i žalost i tragedija i strah od onoga što ga čeka. Ali sve to je vezano za čovekovo nezadovoljstvo, jer je ljudski život kratak a nadanje veliko. Kada razmišljamo o tome, shvatimo da sve ono što je prošlo nije zaborav, nego je izvor, koren i temelj našeg porekla i našeg puta.
Mnogi veliki tumači umetnosti cenili su nedovršena dela Mikelanđela i Rodena. Ta nedovršenost je jedan od elemenata dekadentnog. Ali ona je uvek bila i začetak nečeg novog, zagonetnog i naslućenog. To je novi početak. Jer novo je – paradoksalno – dekadentno. Danas se taj izraz vodi kao ono što je zaboravljeno. Ali šta je u kulturi ono što je zaboravljeno? Ništa. Jer zaboravljeno poništava samu kulturu. Poništava mišljenje i pamćenje.
Mislim da je Slavko Krunić slikar koji pamti. Pamti ono što je video, i u slikarstvu i u životu. On ne preslikava, jer on pamćenju dodaje fantaziju i tako otkriva moguće svetove. Vreme u kome on danas živi i slika vreme je tehnike, novih medija, vreme postvarenja čoveka. To vreme radi protiv njega. Ali on oseća ovo vreme protivumetnosti. Savremeni umetnici-tehničari žele da u umetnost uvedu zaborav, nesvesni istine da umetnost radi protiv zaborava. Umetnost uvek teži kruženju i povratku. Još uvek kiša pada, trava raste i gora zeleni. Svet menja oblike, ali ne menja suštinu. Svet je jedan najobičniji krug – menja se dužina obima kružnice, ali se ne menja centar.
Dekadenti su oni koji se ne prilagođavaju tekućim pojavama. Oni su protiv svega što je u službi duha vremena, i njegovoj modi. Oni teže pomirenju protivrečnosti. Dekadenti su, u stvari, uvek slavili vrenje života. Oni su zaštitnici strasti, straha, splina, melanholije, žala za prošlim, tuge – svega onoga što je snaga duše. Oni su odbrana i upozorenje čoveku koji je postao beznačajan, jer ga je savremeni svet otuđio. Oni spasavaju staro da bi se rodilo novo. „Pod pojmom dekadencije podrazumeva se stanje u društvu koje daje veoma mali broj osoba prilagođenih delatnostima društvenog života“, napisao je Pol Burže povodom Bodlera.
Arnold Tojnbi, veliki istoričar, rekao je da je dekadencija započela s humanizmom i renesansom. Šta imamo danas od humanizma? Šta je značila renesansa? Posle tog perioda nastao je manirizam, pokret najvećih promena u umetnosti. U novom dobu sve je manirizam. Mi dakle živimo ne u postmodernizmu, nego u novom manirizmu – željni smo novih promena. Zbog toga su Bodler i Rembo danas najsavremeniji pesnici. Oni nisu bili moderni, nego su bili dekadentni – preobrazili su staro na nov način. Neko je rekao da su dekadenti venčali Lepotu sa Smrću. A u tome je i jedna od tajni umetnosti.
Današnja umetnost je došla u krizu, ona je primer odsutnosti suštinskih ideja koju je umetnost uvek nosila u sebi. A dekadentni imaju moć da saberu sve ono što je prošlo (ono prokleto istorijsko), mitološko (ono što je suština svih umetnosti) i simbolično (ono što je bezvremeno, u kome je sažeto prethodno dvoje). To je ono što se zove Tradicija. Nema na ovom belom svetu ništa novo – novo je ono što je zaboravljeno. A novo koje se stvara u ovom vremenskom trenutku, dakle sada i ovde, parafraza je onog što samo što nije tu, što je uvek pred vratima.
To je samo znak da čovek ne poznaje sebe, zbog čega od umetnika stvara „zalutala“ bića. Žak Elil je u knjizi Carstvo besmisla – Umetnost i tehničko društvo dokazao da je to sada izbledeli odraz ovoga što stalno jeste. Dekadentnost je podsećanje na činjenicu da je traganje za novim ulazak kroz širom otvorena vrata. Selin je svojevremeno naveo jednu anegdotu (ili činjenicu, svejedno) kako je modiskinja Marije Antoanete svakog jutra njoj postavljala pitanje: „Šta ima novo?“ Ova joj je jednom prilikom odgovorila: „Gospođo, novo je ono što je zaboravljeno.“ Priča je metaforična, pa ako je i izmišljena!
Na portretima Slavka Krunića primetio sam jednu slikarevu interesantnu nameru, verujući da on te svoje umetničke poruke nije svestan. Naime, na mnogim delima srpskog slikarstva XIX veka slikari su na portretima poznatih i nepoznatih uz portret stavljali neki simbol, bilo znak flore, faune ili nekog predmeta. Da li su to bili simboli raspoloženja portretisanog, ili simboli njegove mladosti, starosti, otmenosti, skore smrti, njegovog dela i karaktera, ili znaci predskazanja, to je tema pretpostavki tumača tih portreta. Da li su naslikani zbog tadašnjih manira, razloga žanr-slikarstva, ili zbog ulepšavanja portreta, ili iz nemoći postavke portreta, mi to ne možemo pouzdano znati. O tome istoričari umetnosti mogu da razglabaju do mile volje. Mislim da su stari slikari imali u vidu da je ceo bogovetni svet jedna celina, i da svaki delić te celine odražava svet kao tačku u kojoj je sve sažeto. Vraćanje toj ideji danas se zove – dekadencija. Ali simboli na tim slikama mogu da znače radost, tugu, melanholiju, prolaznost života, rađanje novog sveta i novih ideja, zapitanost nad svetom, strah, smrt ili njeno naslućivanje. Sve je to ili skupljeno u intuiciji i slutnji slikara koji portretiše, ili ti simboli znače nešto konkretno. Ali to jedino ili sluti ili zna portretista, jer on putem svoje umetnosti „vidi“ sudbinu, ali ne samo sudbinu jedne ličnosti, nego i sudbinu sveta. U tom trenutku on je i „jungovac“, ili „frojdovac“, ili „vidoviti“, dakle neprikosnoveni. Smisao umetnosti je, između ostalog, i u tome. Ne znam da li je slikar Slavko Krunić svestan ovoga o čemu govorim. Ali kada je umetnik bio isključivo racionalni tehnolog? Nikada.
Prezrenjem dekadencije bojim se da će u vremenu koje dolazi umetnik biti doveden u stanje kada će samog sebe više ceniti kao tehnologa, odnosno tehničara, nego onoga koji svetu daje stoznačne poruke; slutim da će se svet podići na jednodimenzionalnost. Ta strepnja i sumnja već predstavljaju strah, nemoć i užas današnjeg sveta.
Današnja umetnost je došla do te mere u krizu, jer umetnici ne uočavaju sve one čudnovate ideje koje nisu više pokretač sveta. Umetnost je nekad menjala, rušila, izmišljala, veličala i osporavala dok je ludovala. Danas je postala žrtva svoje suprotnosti. Umetnost se predala „kreaciji“ tehnologa. Izgubila je svoje puteve i zbog toga je izgubila bitku. Danas se došlo do toga da niko ne zna kako sadašnju umetnost da nazove. Ona je danas oblik proizvodnje, projekta. Izgubila je vezu sa podsvešću, tim tamnim bunarom iza uma. Svesnost i „umetnost“ sada su povezani – dosetkama. Epohe koje su bile i prošle tražile su spas u – dekadenciji.
Dekadencija je bila jedini izraz promene, kako bi sve kasnije promene izašle iz nje. Iz nje su izlazila pilad novog. To je lekcija broj jedan iz Ničeovog učenja.
Kriza današnjeg sveta je posledica uporne želje za novim, koje čim se pojavi već je zastarelo. Ali da je to tako, ko bi se sećao umetnosti iz svih onih pećina koja je stigla do umetnosti tzv. Starih majstora. Rože Kajoa je svojevremeno rekao da u umetnosti nema napretka. Umetnost je put od jedne dekadencije do druge. Dekadencija je pojava koja neprekidno čeka iza i ispred vrata spoznaje sveta. Ona nije svest, nego je nesvesno koje leži u nepoznatoj dubini obnove.
Šta je to što danas postoji a što neće biti gnezdo dekadencije – istina, laž, strah, pesimizam, smrt, bol, fatalne žene, sablasti, splin, beznađe, seks, droga, patnja, uživanje, zanos, povratak Markizu de Sadu, Bodleru, Rembou i Rilkeu, Borhesu, simbolima, fantastici, snovima, religijama, sadizmu i mazohizmu, stravi i užasu, Koktou, Selinu, Ženeu, Ibzenu i Strindbergu, Bulatoviću i Mirku Kovaču…?
Savremeno društvo traži umetnika po svojoj meri, i on slepo prati tu diktaturu interesa i otuđenost od samog sebe, novac kojim ono nemilice i besomučno plaća svoje konformističke porive. Savremeno društvo kupuje umetnost kao predstavu svoje nerazumne i izopačene ideje da i ono samo postane „umetnost“. Ako je to tako, onda moramo postaviti pitanje da li danas postoje umetnici koji bilo šta mogu da nametnu svojom imaginacijom i da otkriju drugačiju ideju o svetu? Ko je danas umetnik? Da li je on prošlost sveta? Da li će se umetnost uopšte zvati umetnošću? Ili će beslovesni kustosi diktirati umetniku kako i šta da stvara? Da li ćemo doći do izraza „banalna umetnost“? Taj izraz biće posledica zaborava suštine. One pećine će biti zatrpane, kamenovi srušeni, epovi biće zaboravljeni, muzika će postati čangrljanje, ilijade i odiseje biće zaboravljene, kao i šekspiri, rilkei, a jezik Vaska Pope i Rastka Petrovića postaće nemušti jezik.
Sve će to biti vavilonska pometnja, jezik nerazuma i nerazumevanja, u kome će sve biti prekriveno poslednjom prašinom: umetničke igrarije, humor, strasti, radosti i žalosti, bogovi, darovi veštih ruku i jezik trostrukog značenja. Postvareni čovek – ne znajući – postaće biće zaborava samog sebe. A pojedincima koji su toga svesni dekadencija će značiti „žal za mladost“ čovečanstva. O, vi moderno-nazadni, vi racionalni i ukočeni, povodljivi i ucenjeni, ja slavim i uzdižem slikarstvo Slavka Krunića!
Branko Kukić
Izvor: RTS OKO
