Пише: Драгана Митрић Аћимовић
Корупција ретко почиње као свесна одлука да се прекрши закон — много чешће се рађа из „разумних“ објашњења која сами себи нудимо. У овом тексту, Др Драгана Митрић – Аћимовић разоткрива психолошке механизме који омогућавају да неетично понашање доживимо као нормално, па чак и оправдано.
Док седи у канцеларији на трећем спрату сиве зграде и гледа кроз прозор заставу која вијори на ветру, службеница нервозно по столу помера црвену фасциклу са ознаком „хитно“. Папири у њој су обележени самолепљивим цедуљицама – тачно тамо где треба да потпише. Ради се о „ванредној додели средстава“ која ће отићи једном удружењу. Формално, испуњава услове. Неформално, сви знају да је удружење основано колико јуче, да иза њега стоји брат колеге из странке и да ће већи део новца завршити у кампањи. Телефон звони и умиљат глас са друге стране каже: „Данас мора да прође. Ајде, па се видимо сутра“.
Мр Гордана Крцуновић : Јавно исмијавање – необичан случај борбе против корупције др Антанаса Мокуса
Службеница врти у руци хемијску и понеку мисао. „Па, нисам ово ја смислила. Ја само спроводим процедуру“. Долази јој у сећање пропис који каже, ако се строго тумачи, да би овако нешто захтевало јавни конкурс. Овај пут није расписан – позвали су се на изузетне околности. „Изузетне околности… Па, ок, увек се може и тако тумачити. Нисам правник, а правна служба је рекла да може. Ко сам ја ту онда да се питам? И ко да неко ту трпи штету? Новац је из буџетске резерве. Није да ће неко остати без плате због овог“. У међувремену баца поглед на скринсејвер на рачунару. Она и партијске колеге се смеше на задњем скупу, грлећи се са вођом. „Ништа ово није с прам оног шта се ради по министарствима. Тамо се окрећу милиони. Ово је све ситно“. Службеница великом брзином и са сигурношћу ставља потпис. Осећа олакшање. Додаје фасциклу секретарици. „Можете да шаљете“, каже мирно.
Службеница је управо учествовала у корупцији. Али ако је питате, биће сигурна да је поступила разумно, одговорно и чак у интересу заједнице.
Све форме корупције, коју можемо да шире дефинишемо као „свако остваривање личног и интереса блиских и повезаних особа на штету друштвеног, а које подразумева кршење закона или професионалних писаних и неписаних етичких стандарда у релацији коруптора и корумпираног“ (Митрић-Аћимовић, 2015) можемо себи да оправдамо.
Пример ове замишљене службенице је само једна од илустрација. Реч је о фиктивном примеру, базираном на безброј стварних ситуација, због којих је Србија према Индексу перцепције корупције за 2025. годину остварила најлошији резултат од 2012. године. Има и много „тежих“ примера, у смислу размера штете учињене корупцијом. Лекар који од породице пацијената захтева новац за нужну операцију преко реда, судија који пушта криминалца и насилника на улицу за ново возило од „другара“, одговорно лице које пушта у рад небезбедну станицу, да би се неко од функционера на отварању сликао, а велики новац исисан од државе оправдао, итд. У свим тим примерима постоји велика вероватноћа да су актери – учесници у коруптивној радњи нашли пригодна оправдања за то што су чинили.
Како се оправдавамо
Корупција је врло лака и једноставна ствар онима које можемо оценити било као психопате у правом смислу, било као „корпоративне психопате“ (термин из организационе психологије, у употреби од деведесетих). Наиме, они се не носе са кривицом или жаљењем када размишљају о томе шта чине појединцима или широј друштвеној заједници неким коруптивним актом. Међутим, условно речено „нормалан човек“ би могао да има нелагоду до озбиљну грижу савести и стид у коруптивној радњи, ако не би успео да је портретише тако да маскира стварну природу радње. А то би нужно водило у његово одбијање корупције.
То маскирање које нам олакшава да будемо кварни у психологији зовемо „коруптивне рационализације“. Реч је о когнитивним стратегијама које омогућавају „ублажавање моралне анксиозности путем бројних објашњења“ (Ziglidopoulos, Fleming & Rothenberg, 2009). Рационализације су ту да нам омогуће да корупцију прихватимо као нормалну, или бар да не реагујемо против ње. Другим речима – да мирно спавамо упркос свему. Њихово богатство је забележило више истраживача. Ашфорт и Ананд (2003) описују осам типова рационализација: 1) одрицање незаконитости; 2) одрицање одговорности, 3) одрицање постојања штете, 4) одрицање постојања жртве, 5) социјално одмеравање, 6) позивање на више вредности (на лојалност локалном), 7) чињење доброчинстава, и 8) преусмеравање пажње јавности.
Одрицање незаконитости је оно позивање на недостатак закона и рупе у закону, уз често коришћење одбрамбених питања типа „а где пише да то не сме“. То је и превиђање правила или врло слободно тумачење истих, а у корист неке коруптивне радње.
Одрицање одговорности је негирање учешћа у нечему слободном вољом, те позивање на то да се нешто „морало“ због одлуке претпостављених, притиска окружења, организацијских пракси и томе сличног. „Они су одлучили“, „правници су дали зелено светло“, „ја се ионако ништа не питам“ и томе слично су реченице које се јављају када се служимо овом рационализацијом.
Одрицање постојања штете подразумева да минимизирамо штетна дејства оног што смо учинили или да штету занемаримо, и то посебно онда када се нико ни не жали. „Да није платио мени, морао би се малтретирати и чекати…“ може бити пример мисли која пролази кроз главу неког ко се позива на ову рационализацију.
Одрицање постојања жртве има своје три форме: 1) оштећена страна се посматра као неко ко је наше понашање заслужио нечим, те је наша кварна радња у ствари освета, 2) оштећена страна се види као неко ко је добровољно учествовао у нечему, чиме се анулира могућност да буде жртва, и 3) жртва корупције се деперсонализује – посматра се кроз бројеве, категорије типа „наивчине“ и томе слично. Некада то звучи као: „Шта су они нама радили, још су добро и прошли“ или „кад су глупи, тако им и треба“.
Социјално одмеравање има своје две форме. У једној ми осуђујемо оног ко осуђује наш коруптивни чин или оцењујемо законе које смо прекршили као лоше или недовољно добре, а у другој анулирамо погрешност оног што радимо тиме што налазимо „горе од нас“. „Какви су били жути, ми смо феноменални“ или „они су ми као цвећке, ко да не знам ја њих“ неке су од изјава које можете чути од корумпираних појединаца или група.
Позивање на више вредности служи оправдавању корупције кроз навођење разлога за њу у заштити – подржавању оног што је у нашем систему више позиционирано у односу на оно чему штетимо. Лојалност групи је један од најчешћих облика ове рационализације. Позивајући се на ову рационализацију, корумпирани човек чини нешто „за тим“, „за странку“, „за државу“, „за нацију“, итд.
Чињење доброчинстава је врста рационализације у којој анулирамо кривицу за нешто кроз перципирани или стварни хуманитарни ангажман. На пример, узимате мито од десет људи током преподнева, а онда помогнете једној самохраној мајци уз мисао „ево зашто ми требају оне паре“.
Преусмеравање пажње јавности подразумева скретање пажње са лошег дешавања на неко позитивно понашање како би се корупција и њене последице заборавиле. „Што само о томе причате? А да видимо шта све градимо и шта смо изградили?“ био би пример реченице као индикатора ове рационализације.
Откуд оправдања и шта са њима
Рационализације, које се негде називају и технике неутрализације, могу да буду нешто што просто „одувек“ носимо. То су реченице које смо врло вероватно понели из породице, слушајући објашњења наших родитеља зашто је нешто што су чинили ок, мада суштински није било. Ипак, рационализације много снажније делују у олакшавању корупције ако потичу из групе. Ако на послу, примера ради, сви понављамо једни другима ова згодна објашњења зашто је оно што радимо исправно (мада, објективно није), то нас само учвршћује у томе да постанемо корумпирани без икаквих проблема. Група која је извор рационализација може бити и група пријатеља, пројектна група, странка, итд. Можда чак и група формирана на некој друштвеној мрежи, на бази истомишљеника. Дакле, лакше је у друштву одржавати рационализације.
Важно је рећи да психолошка литература не говори недвосмислено да ли су коруптивне рационализације нешто што нужно претходи корупцији или настају паралелно са коруптивним чином. Истраживања говоре у прилог томе да са нашом већом укљученошћу у коруптивне радње расте и вероватноћа да имамо више рационализација и да смо сигурнији у њих. Такође, у организацијама које су огрезле у корупцију, оне ће бити уграђене у организацијске приче. Слављење лојалности као вредности могло би бити повезано управо са једном од рационализација и механизам очувања корумпираног система.
Ипак, упркос томе што постоји велика вероватноћа да носимо рационализације од куће и да нас дочекују у друштву, то не значи да се против њих не можемо борити. „Интервенције“ можемо посматрати на нивоу појединца и на нивоу организације. Истраживања говоре да само именовање ових образаца – рационализација и критички разговор о њима може смањити вероватноћу да ћемо их користити. Такође, ако поставимо себи нека правила типа „у случају да се деси ово, ја ћу урадити то и то“ и спремимо се у глави на могућност да ће се неко позвати на рационализацију како би нас корумпирао, спремањем сопственог одговора на дато на неки начин ми се „имунизујемо“. Мања је шанса да неетично поступимо и ако замислимо да ће нешто постати јавно или ако одбацимо временски притисак типа да је нешто „хитно“. Под притиском рока смо много спремнији да се корумпирамо.
Неке од ствари које на организационом нивоу могу помоћи у сузбијању коруптивних рационализација су смањење дифузије одговорности, заштита „моралних дисидената“ и изградња психолошке сигурности. Тамо где је врло јасно ко за шта одговара и то се апострофира, мања је вероватноћа да маскирамо своју одговорност другим појединцем или групом. Такође, ако се они који се буне против нечег неетичног и преиспитују исправност неке радње заштите од одмазде, рационализације ће мање заживети у организацији. Коначно, већа је вероватноћа да ће људи да преиспитују ствари и изражавају забринутост уколико осећају да су психолошки безбедни и да за то неће платити цех.
Корупција је сложен, вишедимензионалан феномен чијем настанку доприносе како неке карактеристике појединца, тако и неке карактеристике организације и ситуације. Глумица Светлана Бојковић је једном приликом рекла: „Људи нису ни махом добри, ни махом лоши, али могу рећи на основу овог искуства да су врло кварљива роба“. Део кварљивости, као што можемо закључити, лежи у „бајкама“ за одрасле које причамо себи и другима. Зато је промена наратива, најбоље у присуству огледала, важан корак за излажења из нашег коруптивног кошмара.
Извор: Машина
