Прије више од сто година су британски и француски колонијални господари покушавали да изграде жељезницу кроз југоисточну Азију и нису у томе успјели. Кина данас успјешно реализује тај пројекат
Кина успева тамо где британски, француски и јапански империјалисти нису. Ове године ћемо бити сведоци пуног оперативног погона железнице успостављене између Кине и Лаоса, прве карике амбициозног плана Паназијске железничке мреже (Pan-Asian Rail Network) између осам земаља југоисточне Азије, пројектоване за транспорт терета и превоз путника.
Град Кунминг у Јунану, југозападној кинеској провинцији, железничко је и путно чвориште које повезује ову другу по величини светску економију с њеним јужним суседима. Паназијска железничка мрежа повезује Мијанмар, Лаос, Вијетнам, Тајланд и Камбоџу, а једним својим краком је усмерена и ка лучким градовима Куала Лумпур и Сингапур.
Тиме Кунминг, од раније повезан са Пекингом, Шангајом, Гвангџуом и другим кинеским метрополама, за читав југоисточни регион Азије представља улазну капију према глобалним трговачким путевима, на делу представљајући иницијативу Појас и пут.
Чудесан мегапројекат
Сегмент ове трансконтиненталне мреже између Кине и Лаоса комплетиран је децембра 2021. – у року, након петогодишњих радова на изградњи – са буџетом од 6 милијарди долара. И остали национални сегменти те мреже већ су увелико у фази градње. Да подржи железничку, успоставља се и мрежа савремених путева и аутопутева између истих чворишта у конфигурацији попут отворене лепезе.
Планирано је да се Свеазијска железничка мрежа комплетира до 2030, са укупним предвиђеним трошковима од 112 милијарди долара. Биће положено неких 30.000 километара шина спремних да уз уобичајене приме и возове велике брзине. Пекинг ће финансирати око 70 одсто свих трошкова изградње, док ће капитал за преосталих 30 одсто бити покривен појединачним билатералним позајмицама. Укупни пројекат направљен је уз подршку међувладиног блока, Асоцијације земаља југоисточне Азије (Association of South East Asian Nations – ASEAN).
То представља чудесан мегапројекат чији је циљ унапређење и подстицај регионалног економског развоја. Унутрашњост ових земаља се тако отвара за пољопривреду, туризам и транспорт робе.
Пре више од сто година су британски и француски колонијални господари покушавали да изграде железницу кроз југоисточну Азију и нису у томе успели. Комбинација два светска рата и велики финансијски терет ова два пројекта су и један и други избацили из колосека. Јапански империјалисти су такође током рата покушали да повежу Тајланд и Мјанмар (Бурму) оном чувеном железничком пругом коју су градили ратни заробљеници (филм Мост на реци Квај из 1957. – прим. прев.) – па су и они пропали. Сад управо туда Кина полаже инфраструктуру засновану на потпуно другачијем концепту партнерстава и заједничких подухвата усмерених на локални привредни развој. Сви досадашњи знаци указују да ће овог пута Кина у томе успети.
Сви добијају
Већ је и постигнуће остварено самом железницом Кина–Лаос заиста импресивно. Она покрива растојање од преко 1.000 километара од Кунминга до Вијентијана, престонице Лаоса. Захтевала је изградњу стотина мостова и тунела кроз планински терен са чак два мостна преласка преко меандара реке Меконг.
Председник Лаоса Тонглун Сисулит је отварање ове пруге поздравио као „почетак нове ере развоја и просперитета” за ову континенталну и релативно сиромашну земљу са 7 милиона становника. Највећим делом финансирана од Кине, ова железничка веза је Лаос отворила за трговину не само са његовим великим северним суседом, него и шире. За Кину веза са Лаосом и осталим земљама југоисточне Азије обезбеђује додатну могућност приступа копненим и поморским трговачким рутама које даље воде до бројних глобалних тржишта. То је и звездани пример филозофије „сви добијају“ (win-win) којом се руководи свеобухватна визија Иницијативе појас и пут како ју је својевремено изложио кинески председник Си Ђинпинг.
Иницијативу појас и пут председник Си лансирао је 2013. године. До сада јој је приступило 146 земаља у глобалном партнерству експлицитно заснованом на мултиполарном заједничком развоју. Паназијска железничка мрежа је само једно од отелотворења управо те и такве визије.
Помислило би се како ће такву визију мирног просперитета и мирољубивог партнерства сви поздравити. Запад и савезници предвођени Америком тако, међутим, не мисле. Амерички и медији њихових савезника одавно су започели са упорном и жестоком кампањом омаловажавања и демонизовања и саме Кине и пројеката у склопу њене иницијативе.
Медијски удар Запада
Аустралијски часопис Финансијска ревија (Financial Review) недавно је објавио чланак дубиозног наслова: „Да ли је Запад у стању да демонтира кинески сан о паназијској железници?” У њему се каже и ово: „Планови за ову брзу железницу код западних држава изазивају забринутост због растућег утицаја Кине у тој регији.”
Финансијска ревија нам не објашњава какав би био правни основ њиховог „демонтирања“ ових пројеката. Нити нам иједном речју образлажу суштину своје „забринутости“ због нарастајућег кинеског утицаја. Прећутна претпоставка се ту базира на чистој синофобији с једне стране, а са друге на присвојеном праву Запада да уништи кинеске инвестиције и њихове инфраструктурне пројекте. Запад очигледно себе сматра позваним и овлашћеним да унилатерално и пресуђује и дејствује – чак и криминално – уз пуну некажњивост и без икаквих консултација, чак ни воље да макар само саслуша мишљење оних земаља које су раније са Кином прихватиле међусобно партнерство.
Радио Слободна Азија (РСА) у власништву америчке владе непрестано наводи како Кина покушава да доминацију над својим суседима оствари такозваном „дужничком клопком“. О овој новоотвореној железничкој вези РСА извештава следеће: “Дивовска Кина и сићушни Лаос повезују се пуштањем у рад воза велике брзине”, а у чланку се даље тврди да је то што је Пекинг главни финансијер тог пројекта само средство којим он кроз дужничку обавезу постиже своју доминацију.
Тврдње о „дужничкој замци“ јесу много пута поновљене инсинуације западних медија са циљем да подрију све кинеске иницијативе које пак за свој циљ имају развијања билатералних односа. Уз то нужно иде и арогантна улазна премиса да Западне силе све знају боље и од Лаоса и од осталих кинеских партнера. Томе се придружује и врло сумњива претпоставка да су САД и њени савезници на неки чудан начин једини могући доброчинитељи за остале земље, које свака на свој јединствен начин покушавају да постигну сопствено национално благостање. Чињенице говоре сасвим супротно од оваквих поставки. Управо су Западне капиталистичке државе те које су кроз историју злоупотребљавале финансијско задуживање као сигурно средство потчињавања и контроле држава у развоју, са намером да наставе да саме искоришћавању сва њихова природна богатства.
Зар не би од западних сила било мудро да се можда претходно консултују са нацијама партнерима Кине о томе како свака од њих сама сагледава своју сопствену специфичну перспективу? У свим доменима негативно обојеног извештавања, западним медијима ретко или никако ни не падне на памет да понешто кажу и о добровољности са којом земље попут Лаоса ступају у партнерски однос са Кином. Испада да њихова мишљења нису ни најмање битна. САД и сви њихови западни савезници једноставно полазе од тога да су само они ти који све знају најбоље.
Еколошка карта
Још једна упорно понављана а ничим подржана оптужба западних медија је да колосални инфраструктурни планови Кине са собом вуку изузетно висок ниво еколошке штете и изазивају масовно расељавање локалних земљорадничких заједница. Некако је Радију Слободна Азија успело да прецизно израчуна да је „укупно 4.411 земљорадничких породица“ претворено у беземљаше због железнице Лаос-Кина. Није речено на који се начин дошло до тако прецизног броја. Премда су и сами признали да је „већини њих исплаћена одговарајућа компензација“.
Сасвим типично, никакав уверљив доказ о штетним утицајима по екологију околине западни медији нису понудили. Овај аутор пропутовао је железницом Кина–Лаос крајем септембра и једино што је тада видео били су непрегледни зелени пејзажи на којим је уочљива била тек само минимална штета, осим у непосредној близини самих недавно положених колосека. Исто то се може рећи и за мост у изградњи којим ће савремени аутопут прећи преко Меконга на месту где он представља границу између Кине и Лаоса. Густа зелена џунгла која окружује и тај мост и околна градилишта делује нетакнуто.
Негативне тврдње САД усмерене против кинеске иницијативе звуче горко и иронично. када се зна да током рата у Вијетнаму Америка бацила преко 260 милиона бомби на Лаос у периоду између 1964. и 1973. током тајне операције под кодним називом „Буре које се котрља“ (Rolling Barrel) с намером да тиме порази Северновијетнамску армију и герилце Вијетконга. Та криминална америчка агресија је од Лаоса направила „највише бомбардовану земљу у историји“– при чему је избацила више тона бомби него током читавог Другог светског рата. Преко 50.000 становника Лаоса је у том периоду страдало од америчког тепих-бомбардовања, која су до дана данашњег иза себе у наслеђе оставила милионе касетних бомбица расутих посвуда по тлу џунглом обраслиx планина. И заиста јесте један од највећих задатака на почеку градње сваке деонице ове кинеске пруге било разминирање трасе уз уклањање свих неексплодираних америчких убојних средстава разбацаних по том удаљеном терену.
Упркос покушајима Запада да оцрне и Кину и њену иницијативу, обе незаустављиво напредују. Југоисточна Азија јасно демонстрира да сви путеви и пруге данас воде у Кину која је у позицији да смени САД као досада највећу светску економију. Запад то очигледно не радује и зато што се тиме угрожава како америчка хегемонија тако и њена амбиција да остане једина сила са униполарном светском доминацијом.
Глобална моћ Кине је у успону, а заснована је на партнерству и узајамном развоју, па указује на све јасније стање банкрота Сједињених Држава Америке и њихових западних савезника. Некадашње капиталистичке силе полако исклизавају из својих шина, а ако не оне, онда макар власници њихових урушених економија.
Финијан Канингам (Finian Cunningham) је бивши уредник и писац водећих новинских медијских организација (међу којима су The Mirror, Irish Times и Independent). Писао је интензивно о међународним догађањима, а чланци су му објављивани на неколико светских језика.
Превео: Стеван Бабић
Извор: standard.rs
