Пише: Светлана Слапшак
Познавала сам тај тип људи и раније. Развили су међутим свој лик, понашање и друштвену прилагођеност у посебним околностима, које данас, после свих искустава, можемо само негативно одредити као – транзицију. ТТ, дакле, транзицијски тврдокорци. Остаје да се обаве шира истраживања на већем броју примерака, да се све епистемолошки заснује и методолошки убедљиво и успешно проради, да се пронађу историјски и компаративни примери, да се уместе сви контекстуални параметри. Реч је о антрополошком типу, али помоћ неког психолога била би драгоцена за допуну описа и анализе.
Мислим пре свега на двоје својих студената, пре неких десетак и више година. Уписали су се на докторске студије и на моје програме. По првом разговору и прегледу докумената било ми је јасно да су дипломе стекли – једно на школи без одговарајућих гаранција компетентности односно академских критеријума, а друго на провинцијском факултету преко везе, можда чак помоћу фалсфикованих докумената. Покренула сам поступак проверавања, што није много обећавало, јер су обоје били из других држава, а до стизања првих резултата сама сам испитивала оба случаја. У једном реч је била о припадности савременој секти и циљ је био придобити академски легитимитет за одређено веровање, у другоме је титула морала бити достигнута због материјалне користи и напредовања у сивом подручју политичке бирократије. Први лик био је обележен неприкосновеном вером, други бескрупулозношћу. У прелиминарним разговорима са кандидатима брзо је постало јасно да постоји тврда когнитивна граница преко које не могу да прођу, јер не разумеју и не прихватају научни поступак. У првом случају, предложила сам истраживање о секти због претпостављеног знања и искуства, њеном положају у друштву – укратко, да веровање буде тема антрополошког испитивања. То је схваћено као светогрђе, прелазак у критичко размишљање и анализу доживљен је трауматично, ужас пред таквим поступком имао је скоро агресивне облике, повишен тон, оптужбе за неразумевање, претње да ће „обелоданити“ мој пример идеолошке опредељености и слично. Завршило се одласком, није ми позната даља судбина особе. У другом случају, потпуно неразумевање скоро ме је навело на милосрђе, па сам затражила предуписни семинарски рад. Добила сам нешто слично гимназијској брљотини законског партнера кандидата (очито због професије те особе и никакве везе са пријављеним програмом) и приликом открића особа/кандидат није показала никакво кајање, већ је на моју примедбу одмах запретила, односно покушала са уцењивањем.
Светлана Слапшак: Нобелову награду за мир добила је заступница рата
Затражила сам мишљење колеге психоаналитичара, који је упознао обе особе у поступку уписивања, и који је имао занимљиву претпоставку: она тачка кад неразумевање добије облике агресивности знак је неког остатка свести да су преваром дошли до школске квалификације, односно дипломе. То није било могућно пре транзиције, заправо је управо изразити феномен транзицијских друштава. Но свест није означена кривицом, него много више уверењем да је то достигнуће: уверење се скрива јер је однос друштва према превари још увек званично и површински негативан, али осећај задовољства, поноса и испуњености, појачан плаћањем које је можда било неопходно, није нимало смањен или оштећен. Другим речима, преварант је потпуно уверен у своје право и то не на нешто што му је тренутно на располагању: агресивност долази не из тренутног положаја особе, него из онога који особа по свом дубоком уверењу заслужује и мора имати.
Захваљујући колегином објашњењу, могла сам да створим јасну слику, драгоцену помоћ за сличне случајеве. Срећом, таквих више није било, али почела сам да препознајем ликове, и више ме нису могли ни за тренутак збунити. Зато сам на први поглед и слушање двоје таквих превараната одмах препознала ликове Брнабић, бре и Мрдића. Иста потпуна, дрска игноранција, скривено задовољство и понос што је превара успела, уз перверзно осећање испуњености (платили су своју превару „поштено“!) и уз све то, дубоко уверење да морају имати и бити много више… и онда још увређеност што се остали усуђују да ишта примете. Такве облике понашања и градње сопственог лика могла је остварити само транзиција, без икаквог учешћа традиционалних нарација капитализма које су морале заменити социјалистичке, а у одсуству школе, систематског образовања и интимизације са културом.
ТТ није тешко препознати. Двоје поменутих препознала сам одмах по фиксираном/стакластом погледу – бићу отворена: полуидиота – а потврдило се чим сам их први пут чула. Од транзиције прошло је доста времена, друштвени лик се усталио, и треба мислити на то како поправити ствари, када је могућно. Другачији школски систем неопходан је, не само изнутра него и у критеријумима за приватне институције, дакле нужна је строга регулација. Ја сам у предавањима на докторским студијама увела полу-шаљиво проверавање и упућивање на самопроверавања граматике, на корисност нонсенса и ироније у таквим вежбама, и уопште на испитивање свега што означава границе историјски проученог разума и критике и света са друге стране… бог ми помогао.
Извор: Пешчаник
