Замке су по временима растегнуте увијек исте. Или љубиш слободу. Или мислиш да си зарадио, њеном продајом
Црна Гора је позната по вишевјековној борби за слободу, зато сам поносан што данас шаљем јединца да брани мир у Авганистану! – рекао је ономад на црногорској телевизији с националном фреквенцијом отац који је дебото у духу фразе која доноси паре (башка што може однијети живот и сјеме) испратио сина у туђи рат. Исти ментални склоп може данас да испрати из Црне Горе јединаца колико треба да се порази Русија, јер је Русија, из ракурса Колективног запада, зло невиђено.
Умјесто да су црногорске усташе искоријењене временом, умјесто да су током обавезног школовања денацификоване и пацификоване, те су орке – толкиновским језиком речено – преживјеле, као да их је нека сила чувала у геополитичкој реторти, за не дај враже. Научени како да се медијски бијелим огрну бињишем, они на себе црни огртач намичу: вјерују у €, навијају за ЕУ, по опредјељењу су Монтенегрини, а по убјеђењу анти-Срби.
Ратују они и даље, за мир. Несрећа до неба је у томе што би и српски страначки прваци из задњег дијела себе избацили плаву заставицу са жутим звијездама у кругу ако би их неко током ручка предвиђеног за слуге јаче убо прстом у стомак. Ако би их пак набо пуном шаком као врећу провинцијалног мерда без мрве кичме, из свих би корумпираних политичких задњица искочила америчка пругаста бандијера. Сви су наши српски и несрпски политичари, као онда за К-19 процедуру спремни, сада спремни за ново коначно рјешење.
И то је оно што је, историјски гледано, поражавајуће.
Пазимо…
Његошеви се стихови слушају, пјевају, читају, и уче напамет од 1847. г. – тако да недопустиву дрскост представља не схватити шта је пјесник хтио да каже. Заправо: ту и нема што да се схвати. Да је 400 година Његош себе доживљавао као Србина, а не 210, очима које не желе да прочитају Србе у Црној Гори и Боки – било би недовољно. Управо зато што је Горски вијенац жанром филозофско-теолошки еп у драмској форми, то дјело даје одговоре и на сва актуелна друштвена питања. Црногорска елита, укључујући и опозициону, српску (да трагическо собитије буде веће!), прагматична у слугањству, утркује се да заради поене с ђаволом све тикве садећи.
Лицемјерју отуд нема граница: авганистанска (за очетак?) срамна војна епизода проглашава се успјехом и чашћу. Чега се паметан стиди, будала се поноси. Мистериозни звук који се од Дунава до Боке Которске чује с времена на вријеме потиче од Његошевих костију: окрећу се у гробу, али не под кровом Капеле Св. Петра Цетињског на врху Ловћена, ондје гдје је тестаментом владика завјештао да једино жели да буде сахрањен, него у маузолеју, изграђеном по замисли комуниста, на мјесту срушене цркве.
Без икаквих школа на том горском острву слободе, без икаквих путева, без икакве инфраструктуре и ма ког облика привреде – Његош је испјевао мисли које се од Хомерових, или Есхилових разликују по томе што су хришћанске. Бокељски ђак, херцегновски ученик Петар Други Петровић Његош научио нас је лекцијама у борби за слободу. Ко год каже да су лекције превазиђене, да то више нису она времена, да нема Турака, на симболичној равни није рекао ништа: поново се одродило плахо и лакомо. Замке су по временима растегнуте увијек исте. Или љубиш слободу. Или мислиш да си зарадио њеном продајом.
Никола Маловић
Извор: Печат
