Ваља замислити тренутак у коме се грудва снијега почне да ваља низ планину. Дакле, до нека доба ту је била, стајала као могућност, а онда ју је вјетар, или чији кажипрст – дотакао, па је грудва почела да се котрља, с потенцијалом да све што јој се нађе на путу кад и на дну – збрише с лица земље. Каква је шанса да та, је ли, мегагрудва чудом стане на средини планинске косине, да ипак смртно не затрпа све живо? По законима физике – никаква, али је ипак могућа, предвидимо ли је као Божју интервенцију. Супервулкан Јелоустон може да експлодира сваког тренутка и затре живот, ако не на цијелој планети, а оно на цијелом сјеверноамеричком континенту. Цикличне ерупције на Сунцу, протуберансе, праћене магнетним олујама током којих долази до избацивања наелектрисаних честица, налик гранатама од плазме погађају Земљу. Уколико би се, по проф. Терзину, догодило да се, срећом мала, Земља ипак нађе на великом удару наелектрисаних граната од плазме, била би спржена сва електроника на планети, чиме би била уништена цивилизација, будући да смо увелико зависни од електронике. Питање времена је када ће експлодирати Јелоустон, питање времена је када ће свеконтинентални немири изазвани падом електронског система пресудити ономе што зовемо миром или ма каквим цивилизацијским погодностима чак и унутар селектованих територија на којима се води рат.
Трећа велика опасност по човјечанство је потенцијални удар астероида, као у вријеме диносауруса, које је претходило Потопу, нуклеарно и биолошко оружје оставимо ли овога пута по страни. Описана три сценарија већ су се дешавала, што ће рећи да могу опет, сваког тренутка, а човјек 21. вијека апсолутно је немоћан да их спријечи, ма колико супротно тврдио Холивуд.
Ситуација коју имамо у вези са смаком свијета у изведби природе наликује лавини која је чудом стала на неком дијелу косе путање, те је само Промисао та која спасава град или цивилизацију на дну. Одрођене елите Колективног запада чикају и људе којима није до рата кад и самог Бога, тиме што чине злочине до неба. Данас видимо да Први свјетски рат није био лекција која је требало да послужи да Другог свјетског рата не буде, као што ни Други свјетски рат није послужио као лекција да Новог великог рата не буде, јер је Трећи трајао од 9. маја 1945. до 24. марта 1999, до злочиначког бомбардовања Србије и Црне Горе. Умјесто да се свијет денацификује не зато што је то хтио херојски совјетски народ, махом Рус, него зато што би то било цивилизацијско достигнуће, ми видимо како се, у колоплету лудила свих врста, климатских, нутритивних и џендерских, нацизам повампирује јер му никад и није био забоден глогов колац.
Можда је природа колективног запада никлог из шизме од 1054. таква да се извитопери, да се окрене на поставу, да се унереди тамо гдје се једе, да се окрене злу, јер је – кад се наопако гледа – тако боље него да се буде на страни истине, на страни православног гледања на небострој, на поредак који одлично може да функционише и на Земљи.
Сигурно да постоје тачке налик Светој Гори одакле посвећени старци молитвеним стубовима – као они Атланти што на плећима обдржавају архитектонске структуре – држе небо да не падне на Земљу, спречавајући и Јелоустон да не експлодира, и Сунце да нам не спржи цивилизацију гранатама од наелектрисане плазме, и астероиде да не сатру све зло што се накотило на наше очи заједно с оно мало преосталог добра. Ништа не спречава Творца да допусти лавини да заврши посао осим овог: на Земљи ипак има преосталих несветих а светих, светитеља који не знају да то јесу, наших заступника код Бога. Док их год има, биће рода, опстаће свијет, али као што и у разреду има све мање заиста одличних, у друштву све мање поштених, у браку све мање вјерних, за столом све мање умјерених, у цркви све мање вјерујућих, тако је и Бог с нама на мукама, што да чини, докле да нас трпи, јер смо постали издајници једине идеологије, издајници једине револуције која је имала и смисла и утемељења, јер смо постали равнодушни хришћани, никакви православци.
Пошто невоља никад не иде сама, то што смо постали никакви православци, више обичајни него вјерујући, отежава нам да на прави начин ишчитамо стварност и да колективно препознамо зло очима које смо као духовни алат добили у прошлости. Поражен сам резултатима избора, свих наших, уназад охохо, премда нисам вјерујући у демократију, али видим да многи јесу, јер су, неки неопрезно, а многи бирајући мање од два зла, стали на страну Колективног запада који је на наше очи отворио Нови источни фронт, који врши или дозвољава геноцид у Гази, који преноси сукоб на све веће нове географије.
Нама није мјесто на одрођеном Западу, а уцијењени наши државници, као да им нико није био крштен, везали су нас за Запад као за лешину. Од исхода Новог свјетског рата зависи којему ћемо припасти царству, под условом да цивилизација какву знамо уопште преживи. Да Србија и Црна Гора није издана и продана, да су Србија и Црна Гора државе, а не фирме у посједу корпорација, можда бисмо могли да кажемо да од исхода Новог свјетског рата зависи којему ћемо се привољети, а не припасти царству. Кад би Бог дао да дође до промјене глобалне парадигме, па да у мултилатералном поретку шансу имају и геополитичка острва с правом а не обавезом да се приклоне страни којој је макар фашизам стран. Да ли је могућа пак тотална промјена парадигме, у којој никад, ни у футуру другом не би заратили блокови звани Кина, Русија, муслиманске земље, и америчко-европске? Да, могућа је. Док год Бог држи лавину на ивици литице супротно законима физике, док год држи супервулкан Јелоустон под контролом, док год Земљу не бомбардују наелектрисане гранате од плазме и док год телескопи не опажају астероид чији би удар значио Game over.
Никола Маловић
Извор: Печат
