Успон на врх Ловћена тешко да се може назвати ходочашћем, иако је некад излазак на ту вршину с погледом на Бокељско море и на Црну Гору, док је Његош још почивао у црквици Св. Петра Цетињског – дебото било ходочашће. На крају асфалтног пута дугог 20-ак километара кроз Национални парк „Ловћен“, стиже се до подножја једне од некад највиших српских, а сада и једне од највиших црногорских планина, одакле се увијек мора запуцати пјешке, преко 461 степеника, кроз дуг, промајан тунел. Однедавно, стари је, обилазан серпентински пут изнад тунела затворен, наводно због безбиједности туриста. У сувенирници у подножју комплекса нисам јесенас опазио реплике Његошеве цркве, нисам опазио примјерке Горског вијенца, на српском и енглеском, што би намјерник очекивао да ће наћи, али јесам опазио и црногорску заставу и разгледнице Црне Горе, и црногорску орнаментику на ћилимима, и копије народне ношње, многе употребне етно-предмете… који множином доказују да се на поклоњење долази не Његошу него Црној Гори као фетишу, и Мештровићевом, боме, дјелу. Његоша горе има понајмање. Годинама са фамилијом излазим на врх Ловћена не бих ли честице наше највише планине спустио до нулте надморске, у акцији која је због обима размјене супстрата легитимнија и легалнија од одношења све силесије савршених морем углачаних облутака са Заливских плажа и њиховог импорта у Црну Гору.
Зашто то годинама чиним? Зашто сам временом дошао у посјед мини-Ловћена, а да то Ловћен, висок и даље 1657 м, није ни осјетио? Зато да, колико је до мене, од десакрализованог Ловћена, маниром који је само иманентан сувенирском – великим печатом, штампаним сертификатом, те рукодјељским умијећем – заправо сакрализујем, позивајући се на клету судбину Ловћена, сваку његову камену честицу. Писмо папиног изасланика Паловинетија митрополиту Данилу, с непристојном понудом (1969). Пазимо…
Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски Српске православне цркве, пок. о. Момчило Момо Кривокапић, један од најобразованијих Бокеља у историји, на увид ми је 2016. ставио непристојну папину понуду из 1969. г., да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сашла у свијет и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву христову веру“. Екавица и мало х су изворни, као и велико М у именици Маузолеј, из времена док маузолеја на врху Ловћена још није било. Прије 55 година Ватикан је, дункве, имао оперативне планове за обезглављивање Ловћена и сламање духовне кичме Црне Горе и православне Боке Которске.
У писму митрополиту Данилу, наводи се да папа предлаже да се с Ловћена „скине она мала капела и смести у музеј или Његуше… где би одговарао намени, где историја тог времена – изумрлог народа још једино може да се види“.
„Свима је јасно“ – каже се даље у писму папиног изасланика (све грешке у наставку су изворне) – „да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребљавала овај народ, који ето, можесе рећи потпуно изумре. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и новим прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у право Христову веру зашто је вољан и да уложи велика средства“…
У писму митрополиту Данилу, папин изасланик даље спекулише: „Верујући да ће у вама наићи и на сарадника у борби да се успостави у Црној Гори права Христова вера, и тај народ поврати и осамостали као новорођенче Св. Оца Папе, он је вољан да се све жртве поднесеи сва средства зато уложи.“ Зато је требало да се Озана огласи светицом а њени остаци похране у маузолеј на Ловћену, „за што ће битии изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост Маузолеја“. Папин изасланик, звани Паловинети, узалуд се надао да ће у митрополиту Данилу наћи саговорника. А нуди му чак и „положај међу својим најближим сарадницима“, уз загарантовану, гле, дискрецију.
Стари Бокељи и данас имају пословицу: Карта канта, у значењу – писмо (до)казује. Београдска издавачка кућа „Јасен“ објавила је 2013. мегадокумент под насловом „Седам Његошевих сахрана“. Данас се кости највећег Црногорца међу Србима налазе у саркофагу десетинама метара испод маузолеја на врху Ловћена. У здању без икаквих спољних хришћанских ознака. Парох которски и дугогодишњи архијерејски намјесник бококоторски, о. Момо Кривокапић (1945–2020), човјек који се својевремено успео на многе свете горе па и на Синај, одлучио је да за живота никад ногом не ступи на Ловћен, оскврнут 1972, док тамо поново не никне Црква Св. Петра Цетињског. О. Момо је великан који је у Боки, на Прчању, мјесту гдје је Његош проводио љета и написао тестаменат, подигао прву од данас многих копија Његошеве цркве. Храм је освештан тачно на 10-годишњицу од рушења капеле, 1. августа 1982. Камен са врха Ловћена је свет, иако неосвећен, јер је уроњен у Горски вијенац владике Петра II Петровића Његоша. Сваки је дјелић Ловћена, отуд, постао дио легитимне националне митологије. Имати дјелић Ловћена, постало је могуће. Не због сувенирних пара. Због идеологије.
Никола Маловић
Извор: Печат
