Посланица поводом политичких избора за Народну скупштину у Краљевини Југославији Светог Николаја Жичког, „Пречасном свештенству епархије Жичке“ новембра 1938. године:
„Поводом насталих изборних агитација и предстојећих избора за народне представнике у Народној скупштини, налазимо се побуђени, по својој дужности према народу и одговорности пред страшним Богом, упутити драгом свештенству следећу посланицу:
„Познато је целом свету да Православна црква као таква у мирним временима и у својим слободним државама нити „води политику“, нити истиче свој политички програм, нити има своју политичку партију у народу, ни свој партијски клуб у Парламенту. У томе се она битно разликује од неких других верских организација у свету и у нашој земљи. Весло народне управе и народне политике Српска црква је прихватила у своје руке само онда када је оно било испуштено из руку свих других чинилаца, у временима тешких испитања, државног разорења и туђинског газдовања; када је плата националном политичару била – колац и конопац.
Свети владика Николај Жички и Охридски на челу београдске Спасовданске литије
У временима пак државне самосталности и слободе, када је вођење народних послова било и лакше и боље плаћено земаљском платом, Српска црква је радо уступала ту дужност и почаст својим школованим синовима, а себе ограничавала на своју јеванђелску, духовну делатност. Али као национална Црква она није могла, нити може, равнодушно гледати да се мирнодопском политиком упропашћују народне тековине, истичу себични циљеви изнад општенародних и примењују кварежни методи; да се помрачују народне врлине, слаби вера, руше карактери, ствара неслога, шири непоштење сваке врсте, и тиме раслабљава цео духовно-етички организам народни.
Међутим, баш све ово долазило је, и све више долази, до изражаја нарочито приликом политичких избора. Често пута народу се кроз изборе тобож ставља питање, док у ствари подмеће му се унапред срочен одговор! Тобож хоће се да се чује народна воља, док у ствари намеће му се воља појединаца; своја лична или партизанска ситна роба ставља се под велику фирму народну! Подмићивања лакомих, застрашивања сиромашних и разна фалсификовања, заиста руше морал и трују душу народну. Стварају се ране на души народној, које после Црква – и само Црква – као Косовка девојка на ограшју има с муком да лечи. Јер Црква Божја је одговорна за судбину народну вечно, док поједине партије, режими и владе одговорне су само тренутно.
Имајући све ово у виду, а у жељи да се у садашњем времену очува образ и одбрани савест и поштење народно, препоручујемо нашем свештенству да се држи ових упутстава:
- Појачати и умножити молитве свемогућем Богу за народ, јавне и тајне, да опрости грехе и безакоња наша и спасе народ од понора пропасти.
- Строго опомињати народ да се приликом избора не подаје никаквој кварежи, ни лажима, ни подмићивањима, ни сплеткама, ни застрашивањима. Похвалићемо и благословити благословом Светог Саве свако оно село, или град, или срез, где народ буде заједничком вољом отерао из своје средине све оне агитаторе који се усуде новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу.
- Саветовати народ у име Христа Бога и Светога Саве, и у име безбројних светих и мученичких предака наших, твораца ове слободне отаџбине, да се не завађа око избора, не туче и не крви. Јер неће ваљда ови избори значити смак света, него ће и после њих морати живети брат с братом и сусед са суседом, и наслањати се ближњи на ближњег.
- Свештеницима, као грађанима, не ускраћује се уобичајена слобода самоопредељења и учешћа у бирању. Изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве, свештеници могу према своме најбољем нахођењу помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују. Но при том сваки је свештеник дужан стално имати пред очима свој свети чин и узвишено пастирско звање.
Нека наши свештеници изволе примити све ово к знању. И нека им је Господ Бог на помоћ, како њима тако и васцелом народу нашем.“
Извор: Компас
