Антена М, CDM, Аналитика, Актуелно, Побједа – пет србомрзитељских медија који констатно шире мржњу и нетрпељивост међу грађанима, рођеном браћом и кумовима, свакодневно штанцују „вијести“ које уносе немире по систему „трн у здраву ногу“.
Најновија серија драматичних дојава из Новог Сада гдје је тамошње СНП будућу оперу „Владимир и Косара“ најавило као „српске Ромеа и Јулију“ хтјела је да овдашњој публици ствари представи као најновији атак српског хегемонизма на Црну Гору. По њима, дукљански кнез Јован Владимир или не може или не смије бити Србин. Јер ако га неко тако представи – тај угрожава црногорски идентитет!
На страну тема да историјска наука има основа да вјерује у српски етницитет чувеног хришћанског владара мученика. На страну чињеница да су о њему више писали истраживачи, путописци и књижевници из Србије него они из Црне Горе (као сто је Његош више и љепше писао о Обилићу него ико икада од писаца из Србије). Овдје истичемо чињеницу да половина садашњих грађана Црне Горе дијели став управе СНП-а о томе да све што је везано за овог средњовјековног зетског владара може носити придјев српског, а да то истовремено нема и не мора имати везе са државом Србијом.
Ако је Кочићев „Јазавац пред судом“ српска повјест из предјела који никада нијесу припадали држави Србији па ни данас не припадају; ако исту судбину има Матавуљев „Пилипенда“… зашто онда Срби у Црној Гори, па сљедствено томе и њихови сународници изван Црне Горе, не могу повјест о Јовану Владимиру и Косари препознати и огласити као дио свога народног стваралаштва и своје предањске и умјетничке интерпретације?
Ко је Данило Маруновић да прекраја слободну народну вољу толиких људи, и исказе толиких научника, који при том, не вријеђају нити једну норму, нити један закон Црне Горе? Да ли њему неко смета да Владимира и Косару сагледава и препричава у контексту који је изван српског идентитета? Не. Али њему смета креативна слобода других. Он хоће да у позориште уведе нацистичке мјере… „шта се смије а шта се не смије рећи и како се нешто смије и не смије назвати“. Шекспирови дански племићи или млетачки трговци могли су до данас бити припадници било које нације и расе, на било којим позоришним даскама, само човјек који по свој прилици заиста јесте био Србин, не може и не смије то да буде у монтенегринској визији ових пет списатељских брлога.
Редакција
