Пише: Свештеник Гојко Перовић
О ванвременском карактеру човјековог сусрета са Богом свједочи нам најприје метаисторијски амбијент Рајског врта, који — с обзиром на све што ће услиједити потом — дјелује као неко топло гнијездо људског битисања, у ком, због Божије близине, не постоји «боља будућност» и «ведрије сјутра» од оног које Адам и Ева управо проводе у Едему.
Kако уче свети оци Цркве, Адам јесте створен «да расте» и да напредује (о томе говоре изрази «прилика» или «подобије« који иду уз «слику» или «лик», када се описује човјеково наликовање Богу). Наиме, човјек јесте створен сличан Богу, али до одређене мјере. Изван те мјере, он ће бити дужан да остатак тога наликовања постигне, достигне или да га просто доврши… да се Богу «уподоби« и «уприличи». То би свакако тражило одређено сазријевање и проток неког времена, чак и да није било гријеха! Међутим, гријехом и удаљењем од Бога, проток времена је постао драматичан, пун неизвјесности и страхова налик оним: «Ако дочекам сјутра»; или: «Шта нам доноси сјутрашњи дан?».
Осим неизвјесности, или руку под руку са њом, палом човјеку вријеме доноси старење, немоћ и смрт. И без гријеха, човјек мора бити смртан, јер све што има почетак (а то је све осим Бога) може имати и крај; међутим, у Божијој близини та му је смртност била замрзнута и није никад морала да се покаже. Удаљивши се од Бога, човјек је активирао своју смртност, и проводи дане у биједи неизвјесности. И у очигледности сопственог нестајања. Изван перспективе вјечног живота, и мимо искуства Васкрсења, људски живот, сведен на оно што се може видјети у овом вијеку пролази под пјесничким геслом: »Срећа је лепа само док се чека«; или: «Зашто, све што је лепо има крај?». Његош умјетнички проговара из такве перспективе и закључује како је «у времену и бурном жилишту» човјеку «срећа непозната».
Међутим, извјесност Христовог Васкрсења умива и ослобађа проток времена од тог страха и незнања. Ово овакво бурно и неизвјесно вријеме као да стаје, јер кроз отвор Христове гробнице сија свјетлост која не може заћи са Сунцем.
Не ради се ту само о некој нарочитој свјетлости у коју се (не)може гледати и која своје извориште нема у било каквој земаљској свјетиљци или сијалици, него је прије свега ријеч о Истини Живота која тако доминантно сија од тога веселог недјељног јутра, да је више никад и ништа земаљско не може засијенити. То је, опет, она његошевска свјетлост Божијег погледа, од кога су «уплашене мраке ишчезнуле» — са краја «Луче». Вријеме не стаје због неке Божије надмоћи или нечега што би се објаснило неком магијом, него престаје она безнадежна страна времена која нас је плашила извјесношћу немоћи и смртног краја. Сада, пред празним и свијетлим Христовим гробом, перспектива се обрће и вријеме доноси само једну исту поруку: краја нема! Христос васкрсе… смрћу уништи смрт!
Због тога, ко ових дана буде ишао до цркве на богослужења, може да види једну исту службу (исте пјесме, исте молитве, исте свештенорадње) сваког дана током Свијетле седмице. Kао да је од васкршњег јутра, па све до суботе, током 7 дана, све у ствари један велики Дан (онај Осми, из црквене химнографије) који не залази, упркос ноћима и новим земаљским јутрима. А та се симболика онда преноси и на све друге дане који долазе потом, на цио људски живот и судбину човјечанства, који на крају сваке седмице имају не крајњи дан, него недјељу (дан Васкрсења) као догађај којим све ново, поново почиње.
