Пише: Свештеник Гојко Перовић
Јесте било давно, прије 700 година, али је личност Светог Стефана Дечанског израсла из свога доба и досегла ону величину хуманости и духовности која и данас свједочи актуелно и убједљиво.
Прво. Краљевао је тако што је више служио другима и од других страдао, него што је сам владао. Испунио је ону, до данас многима недостижну јеванђелску мјеру да „ко хоће да буде први, тај нека свима буде слуга“.
А та мјера, тај позив Господњи, истовремено је идеал данашње демократије, који се тешко остварује. Свети Стефан је остварио уз велику цијену страдања које је претрпио од најближих. У нашем роду, по томе су му слични Свети Сава, његов предак, и Свети Петар Цетињски његов духовни потомак, такође страдални владар, који на Цетињу чува живу успомену на овог Светог Немањића.
Друго. Стефан Дечански вјерује у чуда, и чуда се у њему збивају. Повратак очињег вида, који му се десио на молитве Светом Николи, спада у оне историјске тачке када не знамо да ли више важе закони историје или закони небеске поезије. Из захвалности за тај дар, Свети краљ је даровао мошти Светог Николе у Барију прелијепом иконом, која се и данас чува у тамошњој римокатоличкој катедрали. Ето, како се међународни углед стиче смирено и молитвено, без насиља и превара. И то углед који траје вјековима.
Треће. У несвакидашњем градитељском подухвату Свети Стефан Дечански је подигао најљепшу српску богомољу икада. Мада ријеч љепота сиромашно звучи пред овим здањем. Али, љепше ријечи од те немамо да искажемо дивљење пред Високим Дечанима, јединственим спојем источно-византијске унутрашњости и западне спољашњости. Краљ мученик је опет вјеровао, и – десило се. Високи Дечани се неће унизити док је свијета и вијека…
Могао бих да набројим и четврто и пето… али све стаје у истину да се данас пред његовим нетрулежним моштима (очуваним као што су оне у Острогу и оне на Цетињу, а старије пуно и од једних и од других) сабира Црква Господња, долазе и некрштени по помоћ и утјеху и пјева се вјечна химна на најразумљивијем језику свијета. Језику љубави.
