Пише: Свештеник Гојко Перовић
Одлазак у старачки дом и боравак тамо не само да нијесу страни духу нашег народа, нити је то неко експериментисање, него ако се људски живот схвата у овим библијским координатама, ово окупљање стараца на новом животном пројекту, далеко од родног дома и најближих рођака, јесте добро утабан и провјерен пут ка највећој могућој пуноћи живота.
Посљедње вријеме отвара пред нама питање опстанка и смисла људске заједнице. Како породице, тако и ширих колективитета. Издвојени, атомизирани појединац, загледан у себе и сопствене објаве о себи (и коментаре других о тим објавама и њему лично) заузео је мјесто „основне ћелије људског друштва“. Умјесто породичног сабрања, сада је основни чинилац друштва та индивидуа окружена собом. Окружена а најчешће и оптерећена. Оптерећена изгледом, угледом и бескрајним понором мисли о себи, које неријетко „уроде“ неким депресивним, окамењеним стањем. У Старој Грчкој, комфор осамљеничке рефлексије и контемплације имали су ријетки философи у доколици, а касније у Средњем вијеку, за такво што су највећу могућност имали монаси пустињаци. Дочим, данас видимо да се људска заједница састоји од „све самих“ (тужна игра ријечи) модерних „философа и монаха“. Само што они не постижу и нити доприносе заједници, онако како су радили поменути философи и монаси, који су били малобројна интелектуална и духовна елита свог времена. Напротив. Све се ово збива у складу са пророштвом (упозорењем) пјесника Бранка Миљковића како ће „поезију сви писати“ (баш сви, а не само ријетки и надахнути), па и овај феномен можемо да препознамо као чињеницу да сада сви пишу неку „своју поезију“, философирају и осамљују се у неким својим појединачним свјетовима.
Логично питање је да ли онда то што настаје од ових изолованих фактора уопште можемо назвати друштвом? Или је ријеч о скупу расутих јединица? Породица, као заједница је могла бити основном ћелијом друштва, јер су и једно и друго, по својој суштини, множине тј. заједнице. Ова, новонастала „ћелија“ коју сада видимо, јесте самодовољна монада, чија валентност је врло упитна. Младићи препаднути од дјевојака, дјевојке престрављене од везивања, родитељи престрашени од своје дјеце, а дјеца неповјерљива према родитељима. То се даље транспонује на друге облике удруживања, и полако нагриза све политичке, образовне па и религиозне традиције (које се чине најотпорнијима према таквим појавама).
У тим и таквим околностима, дјеца и старији се препознају као најугроженија бића. И једни и други препуштени себи и телефонима, а опет и једни и други недовољно моћни (здрављем и животном снагом) да сами о себи истински брину. Можда тема неког другог текста буду дјеца, телефони, здрави стилови живота и школство, а ја бих се овдје посветио групацији бака и дједова, о којима се мање говори. С правом је друштвени акценат стављен на оне на „којима свијет остаје“, али нијесмо урадили ништа добро ако заборавимо на онај узраст у који, колико сјутра, сви улазимо. Поменута антика и средњовјековно раздобље, а све до недавно и модерно доба, сабирали су се око породице и извирали из ње, и знали су – свака од тих епоха на свој начин – да брину како о васпитању дјеце, тако и о поштовању старијих. Могло би се рећи да је цијело друштво, у свим тим раздобљима, представљало једну велику породицу, па као што се унутар породичног дома велика пажња поклањала унуцима и дједовима, тако се и друштво профилисало према том поретку. Цвјетало је школство и рађало своје најбоље изданке (уџбенике, учитеље и методологију…), али су исто тако, врло цијењене биле институције „стараца“ и „мудраца“, како оних које је живот усмјерио ка неком индивидуалном дјеловању (али потпуно у корист заједнице) тако и оних који су се сабирали у разна вијећа и својеврсне скупштине оних најискуснијих. Антички мудраци, хришћански старци, нововјековни лордови и учитељи знања, водили су људско друштво у јудео-хришћанском и евро-америчком свијету, а није другачије било ни у исламу, па и оним другим, Европи далеким културама. У нама ближој, овдашњој историји, мушки преци су гинули за слободу и вјеру, а наше баке и мајке су чувале и свједочиле идеал слободе и вјере, од колијевке па до гроба. Елем, вјекови наше прошлости нијесу знали за потребу да се организују старачки домови и прихватилиште за онемоћале. Најприје због тога што су старци и немоћни бивали међу нама, као круна мудрости и искуства неопходна за функционалан живот заједнице. Али, такве заједнице данас нема. Нема је у оном природном облику, који нам се, колико до јуче, подразумијевао. Због тога су савременом „успјешном и перспективном“ младом човјеку, подједнаки терет и сопствена дјеца и сопствени родитељи.
Али да сад не ламентирамо над тим језивим сазнањем. Тако је – како је. Да видимо шта да радимо? Док се досјетимо како да квалитетно васпитавамо дјецу („отмемо им телефоне из руку“), пред нама стоји феномен старачких домова, као једне озбиљне и извјесне опције. Данас за маму и тату, сјутра за нас.
Моје, прилично ново и површно искуство са старачким домом на парохији, апсолутно је позитивно. Ријеч је племенитој идеји и доказаном постигнућу да наше старце извучемо из депресивне дефанзиве „бескорисног“. Да их из запостављености на коју су осуђени нашим амбицијама и активностима, и нашим животним саобраћајем – извучемо на свјетлост дана и живота, тако што ће своје деценије пензије провести са саговорницима своје доби, са темама које ће неко чути и саслушати (без оног „не дави“ или „не пеглај“). Такав облик организације живота, осим експлозије непосредне друштвених активности, обнавља радост живота и у погледу дешавања на ширем плану: организоване и спроведене хуманитарне акције; туристичка и поклоничка путовања; ново интересовање за културо-умјетничке теме… А да не говоримо о исијавању племенитости код медицинског и другог особља млађег узраста који брину о корисницима старачких домова.
Па добро, рекло би се, на први поглед – логично кретање животних процеса: дом за старе. Хепи енд. Миран улазак у очекивану луку. Фино се друже и има ко о њима (читај: нама сјутрашњима) да брине. Међутим, није баш тако. За одлазак тамо, потребно је сабрати сву животну снагу (и ону менталну и емотивну, па тек онда физичку) и напустити дом у ком си живио. Дом у коме је све твоје и све тако познато, и искорачити у нешто што ипак – тек треба упознати. Послије изласка из мајчине утробе, одласка у школу, на факултет, удаје-женидбе, првог пословног ангажовања, бројних пресељења (развода и сахрана)… сада треба опет „покупити прње“ и кренути у непознато. Није то нимало лако. Опет, та најдраматичнија тачка овог процеса уједно је и најкреативнија. Попут свих набројаних раздвајања која се подразумијевају у дјетињству и младости, и овај покрети својеврсна нужда, родиће „нове силе“. А то није само неки стицај неочекиваних околности, него нешто што је уткано у саму основу људске егзистенције. „Напусти земљу/дом својих отаца, и пођи (за мном) у земљу/простор коју ћу ти (тек) показати“ – каже Господ Авраму (Абрахаму/Ибрахиму) на самом почетку Библије. И како тада, тако и касније, преко „Изласка из Египта“, „Вавилонског ропства“, путовања „Свете породице“ из Галилеје у Витлејем…итд. Све је то у духу оног основног библијског стиха да смо сви ми „странци и дошљаци на овој земљи“. Сви смо путници, у пролазу кроз овај живот. А то опет не значи нешто негативно, неки презир према овом животу и овој планети, него је то крајње позитивна и љековита напомена да кроз овај живот путујемо ка нечем већем и важнијем. Већ смо једну „земљу“ (мајчину утробу, у којој нам је било најсигурније) напустили, па лако ћемо, кад за то дође вријеме, напустити и ову. А ко има разлога да вјерује у тај полазак и пролазак у нешто ново, и ко је више позван да се за њега припрема, него они најстарији међу нама? У тој перспективи, полазак у заједнички дом, колико год био мучан и захтјеван, јесте благотворно дејство које ће душу да оживи новим очекивањима и новим осјећајем важности пред изазовима који нас чекају, пред новим познанствима. Све то, из библијске перспективе, постаје сврсисходно и једино нормално. Посебно наспрам перспективе бескорисног запећка, на коју нас, нажалост, своди живот са млађим, презаузетим и самозадовољним, потомцима.
Знам, има овдје доста потпитања и нејасноћа, али журим да изнесем похвалу за оне старце који су смогли снаге за тај још један животни искорак, али и оне млађе који су се заузели у организовању рада домова за старе.
Коначно, један од образаца наше цивилизације јесте лик калуђера (Свети Симеон Мироточиви, Његошев „игуман Стефан“, Свети Петар Цетињски…). А етимологија ријечи и духовно дјеловање калуђера управо се односе на добру и плодоносну старост. У хришћанском поимању свијета нема мјеста за пензионерско стање које би подразумијевало умањену или мање важну активност од досадашње. Напротив, живот иде даље таквим замахом, да упркос старачкој онемоћалости животних сила, дух напредује. И то не пуким гомилањем искуства, него приближавањем ономе за шта нас Бог све спрема, приближавањем самом Богу. Хоћу да кажем, старачку корисну активност није измислио неко у овом вијеку да би утјешио немоћне, него то искуство човјечанство има од памтивјека.
У том смислу можемо древни манастирски живот сматрати неком врстом, како омладинских школа и сабрања зрелих људи, тако и својеврсним старачким домовима. Манастири немају представу о пасивној или непотребној старости, него управо о бесконачности и непрестаном напретку људског живота. Манастирски и монашки живот се по много чему гради упркос биологији, односно преко хоризоната биолошких закона. Зато, одлазак у старачки дом и боравак тамо, не само да нијесу страни духу нашег народа, нити је то неко експериментисање, него ако се људски живот схвата у овим библијским координатама, ово окупљање стараца на новом животном пројекту, далеко од родног дома и најближих рођака, јесте добро утабан и провјерен пут ка највећој могућој пуноћи живота.
Све су ово разлози због којих Црква не само што подржава и помаже рад старачких домова, већ има намјеру да, уз Божију помоћ, и сама оснује и води установе таквог карактера.
Извор: Побједа
