Књижевница и редитељка Вида Огњеновић за Портал РТЦГ говори о новој представи „Надпоп Којовић“ чија је премијера планирана 19. фебруара у Подгорици. Из приче о свестраној личности будванског племића Антуна Којовића, како истиче Огњеновић, учимо да човјек нашег доба као изумитељ све више постаје роб својих изума, а све мање хуманиста. Индустрија разоноде је, каже, у пуном замаху, распојасана и беспризорна, а позориште, филм, књижевност, сликарство, умјетност уопште, једино прибјежиште пред нападима баналности, агресије и полуистина сваке врсте
Прослављена књижевница и позоришна редитељка указује да је споразумијевање у кризи, да је све мање озбиљних читалаца и гледалаца, да је критички тон позоришне игре дјелотворан у дијалогу с публиком, због чега је позориште често на удару политике, али да политика треба да је свјесна своје одговорности пред културом.
У сарадњи са Градским позориштем и Град театром припремате нову представу „Надпоп Којовић“. Бавите се Антуном Којовићем, будванским племићем који је живио с краја 18. и почетком 19. вијека. Шта је за вас најзанимљивије у овој личности и његовом животу који је трајао готово стољеће? Шта Вас је подстакло да направите ову представу?
Највише потицаја дошло је од директорке фестивала Будва Град Театар, Милене Маројевић Лубарда и њене заменице, Сјетлане Ивановић. Оне су ме најприје снабдјеле материјалом о њему, затим ме позвале на Симпозијум о Антуну Којовићу. Био је то импозантан дводневни скуп, на којем је излагало пет академика, уз многе докторе наука, књижевнике, музикологе и историчаре. Тада сам увелико проширила списак библиографских јединица које треба да пронађем и прочитам о том сасвим необичном канонику. Моје саопштење је било насловљено; Каноник без канона. Ово је драмски лик који се не смије заобићи, рекла сам дамском Диреторијату. Пишем драму. И кренула сам у потрагу за њим, по савјетима врхунске научнице, академикиње Злате Бојовић, велике стручњакиње за културне прилике кроз неколико вјекова прије нас…
Којовић је на бриљантан начин у својим дневницима објашњавао своје доба, својке савременике, али и сусједно окружење и Европу. Фасцинанта је његова обавијештеност и воља да буде у току збивања у доба великих промјена крајем осамнаестог вијека. За дивљење су његови ставови и промишљања чија зрелост увелико надилази његово доба. Човјек који се по свему издвајао из средине, а толико јој био привржен…
Овом представом се поново враћате колоритној прошлости нашег приморја. Некада са Кањошем Мацедоновићем, а сада са Којовићем. Шта учимо из те прошлости и од таквих историјских личности и ликова?
Учимо да човјек нашег доба као изумитељ све више постаје роб својих изума, а све мање хуманиста. На крају ће га, као хуманоида, вјештачка интелигенција морати да подсјећа шта то бјеше загрљај…
Представа је планирана и на отварању Фестивала Град театар. Чини се да, код нас, култура живи од фестивала до фестивала, који се обично дешавају током љета. Зашто културу не живимо цијеле године?
Пошто се представа ради у копродукцији Фестивала Будва Град театар и Градског позоришта, играће се на обје сцене и на затвореној у Подгорици и на отвореној на Фестивалу. То је устаљена и врло добра продукциона пракса.
Да, изгледа као да послије бучне љетње културне сезоне долази неко затишје, као да куњамо неки зимски културни дремеж, или полусан. Само то није баш миран сан, јер забава преузима сцене и вријеме, па се појачала укључе на максимум. Изгледа да је зима код нас сезона лова на разоноду. Треба издурати дуге ноћи, па се бацамо на луд провод, на бекријање и галаму и све славе и прославе. Чим се умиримо уз какав умјетнички догађај, или чин, одмах нам се учини да нас то успорава, враћа у стварност, па чујемо како вријеме пролази, а то нас плаши…Хоћемо вјечну младост, безбригу, уз буку и весеље…
Може ли култура и уопште културни идентитет једног народа да преживи са готово децималним износима који се из државне касе одвајају из године у годину?
Износу су мали и за пуко преживљавање, а камоли за неку озбиљнију надградњу. Но и те мале износе измуче бирократски преживари, на путу до подносиоца захтјева и умјетника, па његове идеје исуше одлагање и слаба подршка. Послије тромјесечног молбеног поступка с детаљно предвиђеним и образложеним програмом, слиједи тромјесечно провјеравање и сагледавање од Одбора до Савјета, од сједнице до сједнице, од форума до кворума…И тако процедура успори процес толико да нема тог рока унапријед који гарантује редовност рада. Зашто се културна политика већ једном не позабави тиме озбиљно није ми јасно.
У поплави нових медија који нуде плитку забаву и лаке садржаје, уз „куповне дипломе“ и слабе школе, колико је тешко направити доброг читаоца, а може ли без доброг читаоца бити доброг позоришта?
Индустрија разоноде је у пуном замаху, распојасана и беспризорна. Нема више милиметра људскости да није торпедован медијском навалом шарених лажи свих врста. Лош примјер више није лош примјер него узор и герој. Бучним будалесањем се распирује агресивност која се билдује и стимулише. Какав читалац и гледалац озбиљног позоришта. Шта то бјеше књижевност, чему то служи… Овдје ће ускоро уз сваку књигу морати да се објави и речник, јер језик нашег потенцијалног читаоца који стасава, не прелази двјеста ријечи, уз гримасе и поштапалице… Да подсјетим ни слика се не може разумјети ако ниси у стању да именујеш шта видиш… Људи се свађају око разлика у језику, а нису свјесни да је опсег споразумијевања у кризи и није криза граматичке чистоте, него је криза потребе за изражавањем и разговором.
Колико је важно да позориште критикује, прозива, указује на девијације и аномалије у друштву? Сјетимо се како је Скерлић с презиром говорио о неагнажованом интелекту – памети која лукаво ћути.
Позориште је умјетност непосредне комуникације са мноштвом гледалаца и нужно је да им се обраћа и на горуће друштвене теме. Управо због тога што је јавност ријечи са сцене у природи позоришне игре, критички тон је дјелотворан у дијалогу с публиком. Зато се позориште често налази на удару политике, због своје отворености и слободног ангажмана. Ниједна умјетност не треба да крчми свој идентитет и своју независнот за рачун неумјетничке пропагандне машине. У својој бити позоришна умјетност је најслабија кад је у служби политичке или какве друге прагме. Напротив, оно је у могућности да се таквом притиску одупире, да га исмијева, критикује и жигоше. У томе је његова снага.
Јесу ли позориште и књиге остале једине оазе у којима су љубав, искреност највеће вриједности, у којем правда побјеђује, туга и патња бивају подношљиви, материјално пролазно?
Да, позориште, филм, књижевност, сликарство, то су умјетнички предјели бескрајне разноврсности, а то важи за умјетност уопште. Свако интегрално умјетничко дјело је самосвојна појава за себе и може бити прибјежиште пред нападима баналности, агресије и полуистина сваке врсте.
Имате ли утисак да се култура повлачи пред политиком, склања јој се с пута, умјесто да је критикује и поправља? Ако је тако, како то промијенити?
Политика треба да је свјесна своје одговорности пред културом. Политика тежи апсолутној већини која је подржава из истих разлога, а култура напротив опстаје на различитости. Зато је сваки политички притисак на интегритет културе опасно кастративан. Задатак политике је да омогући слободно дејство културе у друштву, што је значајан услов друштвене добробити.
Биљана Бабовић
Извор: РТЦГ
