„Ко је био Иво Андрић“ чита се као најузбудљивији роман иако то није. Реч је о 41 аутентичном сећању на српског нобеловца из угла његових школских другова, пријатеља, писаца, дипломата, колега, суседа, рођака, политичара, познаника.
Зналачки их је издвојила Жанета Ђукић Перишић, књижевни историчар, аутор неколико изузетних студија о Андрићу и дугогодишња управница Задужбине са именом великог писца.
У разговору за „Новости“, подсећа да је прву сличну књигу „Казивања о Андрићу“ објавио Радован Поповић 1976. године, а од тада па до данас појавило се на различитим странама и у различитим срединама много сећања која обогаћују и заокружују велику фреску живота великог писца. У последњих пола века највише записа објављено је у периодици, најчешће у „Свескама задужбине“.
Књига мемоарских записа о Андрићу представља полифонију утисака, увида и коментара из различитих углова и позиција. Од ђака вишеградске основне школе, преко гимназијских другова из Сарајева и припадника револуционарних удружења око покрета „Млада Босна“, са посебним акцентом на међуратном периоду када, живоградећи социјалне и професионалне везе, Андрић напредује и у списатељском и у дипломатском послу, па све до сећања јавних личности после Другог светског рата. Тако књигаисцртава портрет уметника у младости, зрелом добу и старости, током свих турбулентних деценија његовог постојања – каже Ђукић Перишић.
Књигу, коју је објавила „Академска књига“, отвара текст Андрићевог школског друга из вишеградске основне школе, Миће Бранисављевића, чији је отац Павле Бранисављевић био прототип за јунака газда Павла Ранковића из романа „На Дрини ћуприја“. Аутентично и сликовито присећање на дане детињства, на живот и обрасце понашања у Вишеграду за време аустроугарске управе, живо нам представљају писца као дечака и доцнијег аутора прича о Вишеграду и о деци. Његов школски друг из сарајевских револуционарсних дана, потоњи писац и драматург Боривоје Јевтић, кога видимо заједно са Андрићем на Андрићевој најранијој фотографији Штрајкачког одбора антимађарских демонстрација 1912. године, сведочи о данима гимназијског заједништва, као и о неким аспектима Андрићевог стваралаштва. Крешимир Ковачић памти Андрића на доласку у Загреб 1913. и утисак господствености који је одавао.
Маја Нижетић Чулић, Андрићева пријатељица из дана револуционарне борбе за југословенско јединство, дала је једно од најзанимљивијих и најпотреснијих сведочанстава о Андрићевом ходу по мукама – хапшење и тамновање у сплитском, шибенском и мариборском казамату, што је оставило неизбрисив траг на Андрићев живот и његово стваралаштво.
Топла сећања Милоша Црњанског говоре о лепим везама двојице писаца, који су један другоме посветили песму: Црњански Андрићу „Етеризам“, а Андрић Црњанском „М. Ц“.
Андрићеве колеге-писци – Меша Селимовић, Десанка Максимовић, Душан Матић, Бошко Петровић, Сретен Марић говоре о Андрићу и као личности и као писцу, као и о детаљима који сведоче о Андрићевој посебности. Драгослав Михаиловић истиче чињеницу да му је Андрић помогао у тешким животним тренуцима, а сећајући се Андрићевог разумевања за његов политички уздрман положај, Бранко Ћопић са нежношћу и завичајном присношћу сведочи о Андрићу – каже наша саговорница. Позоришни људи, сваки из свог угла, дају извесне податке који допуњавају слику о Андрићу: Јован Ћирилов сећа се Андрићевог односа према позоришту и његовог тихог незадовољства представом „Проклете авлије“ у ЈДП чији је био дугогодишњи члан Уметничког савета. Мира Ступица памти већ старијег, али мудрог и стабилног Андрића коме су, после смрти његове жене Милице Бабић, пријатељи били утеха. Зуко Џумхур, писац и сликар, велики путописац (чији се цртеж налази на корицама књиге), син Андрићевог старог, предратног друга Абдуселама Џумхура, исписао је ведре и живописне странице о свом пријатељству са Андрићем.
Један сасвим посебан, нов, занимљив, приватни Андрић, кристалише се из сећања Милице Зајцев, сестричине Андрићеве жене Милице, као и сећања сликара Димитрија Дишка Марића или Милосаве Пузић, кућне помоћнице Андрићевих. Милица Зајцев види Андрића као пријатеља своје тетке за кога ће се, на њено изненађење, тетка и удати, као део породице, као течу који воли њену тетку и пати после њене смрти. Животни сапутник глумице Невенке Урбанове Дишко Марић, сведочи о добросуседским лепим односима са Андрићима са којима су живели у истој згради, на истом спрату.
– Преплет сећања пишчевих савременика, као посебан калеидоскоп да је могуће одговоре на загонетку звану Иво Андрић: комплексност његове приватне и професионалне личности у мемоарским записима осветљена јеиз различитих углова. Кроз речи оних који суга, имајући у виду његову пословичну затвореност и дистанцираност, мање или више познавали, кроз непознате и сликовите детаље из историје Андрићевог живота,оцртавају се обриси његовог лика, који читаоцима може некада бити јасан, очигледан, предвидиви очекиван, понекад неухватљив, недоследан или изненађујућ, каткад замаскиран, у сваком случају провокативан – закључује Жанета Ђукић Перишић.
Драган Богутовић
Извор: Новости
