Свјетски популарну америчку анимирану серију Сунђер Боб Коцкалоне (SpngBob SquarePants) осмислио је Стивен Хиленберг, аниматор, али и едукатор маринске науке. Серијал о авантурама Сунђер Боба и остале дружбе из подводног града Коралава, представља пету најдужу америчку анимирану телевизијску серију. О њеном успјеху свједоче престижне награде, шест награда Еми, 17 награда Kids՚ Choice Awards и двије награде дјечије БАФТА; да не говоримо колико је овај омиљени дјечији јунак широм свијета продро у индустрију играчка.
Па ипак, овај телевизијски серијал нуди далеко више значења, него што то могу да уоче или разумију дјеца. Но, опет, то не значи да те више по(р)уке дјеца не могу да препознају као моделе пожељног обрасца понашања.
Сви јунаци овог серијала профилисани су као упрошћени карактери; дакле, као јунаци који су задржали потенцијал једноставности/једнодимензионалности, какав је сасвим пријемчив за узраст дјеце предшколског узраста. Њихова (мислим на „Кораловце“) основна егзистенцијална ситуације јесте игра/игралиште, основи социјални оквир урбана средина, док њихов основни spirtus movens јесте социјални конфликт. Тако креирана стварност (а овај серијал то јесте: метафора савремене стварности) смјештена је на дну мора, чиме је авантуризму придружен и критеријум егзотичности, као давно опробани састојак продукције за дјецу и младе.
Међутим, кроз егзотичност је дошло до још једног помјерања: свијет који се налази горе, дислоциран је у простор који се налази: доље (на дну мора). То је, заправо, спуштање ка дубинама људске природе, које увијек садржи нешто од инферналне имагинације.
Ако, најзад, размотримо морфологију јунака из серијала Сунђер Боб, можемо уочити да се инферналност, без обзира што је легализована ефектима комике и смјијеха (то је нужни параван, јер дјеца предшколског узраста не трпе скоро ништа осим хумора), развија у једном, из перспективе рецепције, веома проблематичном смјеру.
Дружба са „дна мора“, бар она стална поставка, без икакве дилеме, профилисана је провлачењем кроз оптику седам смртних грехова. Упрошћавање карактера (јунака), о чему је нешто већ речено, није спроведено само у квантитативном (социјална редукција), већ и у квалитативном смислу (ментална инхибиција). Отуда би било занимљиво „Кораловце“ анализирати и кроз оптику менатлних (граничних) поремећаја личности.
ГОРДОСТ или Лигњослав Пипак (Squiward Tentacles)
Лигњослав Пипак јесте најсложенији јунак серијала. Садржи скоро све смртне грјехове. У том смислу он је заиста развијен карактер, демонизован више од других јунака. Он је носилац гордости. Почевши од тога да је носилац (само)обмане, јер он није онај за којег се издаје – он је лажна лигња, будући да је, заправо, хоботница. Он је носилац презира, јер његова основна социјална корелације јесте конфликт изазван презиром и завишћу према својим првим сусједима, Сунђеру Бобу и Патрику, које Лигњослав презире због њиховог инфантилног понашања, али притом не бива свјестан да је и сам такав: психички, емоционално и интелектуално редукован. Своју страст ка музици и сликању охоло третира као врхунску, класичну умјетност, иако је његова умјетност ужасна и неподношљива осталим становницима Коралова. Расцјеп његове личности индукује још једно стално осјећање а то је мржња. Лигњослав Пипак ради у „Кеба Краби“ као касир. Мрзи свој посао. Лајтмотив његовог живота јесте да постане увијек „нешто више“, али у том смјеру он не преузима никакве напоре.
ЛЕЊОСТ/СТОМАКОУГОДИЈЕ или Патрик Звијезда (Patric Star)
Основне инсигније, наизглед, доброћудног и приглупог Патрика јесу телевизор и фотеља. Но, он је репрезент хедонизма и конзумеризма. Његова готово једина социјална активност јесте лов на медузе. Овај карактер регулисан је посебно и „визуелним идентитетом“. Он је, просто, само то: лењиви дебељко.
СРЕБРОЉУБЉЕ или Евгеније Краба (Eugene Krabs)
Евгеније Кеба Краба још је један из сталне поставке „добрих момака“. Његова једина особина јесте среброљубље. Власник је ресторана „Кеба Краба“, ем што је „стара шкртица која обожава новац“, он спроводи стални мобинг над својим радницима.
ГЊЕВ или Шелдон Планктон (Sheldon Plankton)
Гњев/бијес/завист једине су одлике Шелдона Планктона, чија се животна мисија своди да уништи посао свом конкуренту Евгенију Краби. Гњев је једини покретач али и једини „производ“ Планктонов. Он би могао да се третира и као савршена метафора тзв. „нарцистичке љутње или бијеса.
ПОНОС/САМОЉУБЉЕ/РАЗВРАТ или Сунђер Боб (SpongeBob)
Главни јунак серијала, Сунђер Боб наводно је грађен мо моделу дјетета узраста од четири године. Бар његов инфантилни репертоар отприлике има обухватност тог узраста. Његова емоционална профилација углавном се своди на испуњење потребе да се осјети поносним; баш то – главним јунаком. Он је типичан представник америчког суперстара. Осим што је нарцисоидност основна одлика америчке културе (како је тој дефинисао још амерички социолог и морализатор Кристофер Лаш), она се у блажој варијанти може одредити и као хистрионична. Тако бисмо и Суђера Боба могли третирати као прототип хистрионичног поремећаја личности. Овај гранични поремећај одликује брза и немотивисана промјена у основи плитких и површних емоција (као код Сунђера), при чему је експресија емоција праћена хистеричним узбуђењем, аутодраматизацијом и скретањем пажње на себе, укратко, самољубљем, егоцентричношћу, сталном потребом за задовољавањем својих нагона, жеља, прохтјева…
Елементе граничних – емоционалних и моралних – понашања посједују и остали, епизодни, јунаци овог серијала.
Примјера ради, Сенди Обрашчић одликује одсуство социјалне адаптибилности, метафорички је то реализовано стакленом куполом у којој живи. Поред тога, њена једина емоционална реакција јесте: љутња.
Лигњорад Фенсерић, Лигњославов смртни непријатељ, богат, славан, успјешно свира кларинет… Но, све то користи како би се ругао и подсмијевао другим јунацима
Или, рецимо, пуж Гари, кућни љубимац Сунђера Боба, асоцијалан карактер, који посједује једну страст, а то је читање поезије. Поред тога, лајтмотив и овог јунака је храна.
У серији постоји бар још десет епизодних јунака, од који баш ниједан не садржи моделе неког, у моралном или емотивном смислу, узорног понашања.
О основном механизму умјетности, а то је идентификација читаоца/гледаоца са умјетничким текстом/екраном и/или јунаком, односно, о могућим ефектима који се остварују у чину такве идентификације, овдје се нема више шта рећи. Но, можда се запитати којим морем плови овај свијет, који овакве производе културе награђаје, а десеткује не само Дизнијеву продукцију, већ и највећа имена класичне литературе.
Милорад Дурутовић
