Без новца да финансира ЕУ и њене чланице, Немачка је већ изгубила лидерску позицију у Унији и ономе што је од ње преостало, а Француска нема капацитет да испуни вакуум моћи
У ово време најдубље кризе још од Другог светског рата, Европа је остала без лидера ,а какво-такво лидерство јој је сада најпотребније. Тачније, европска интеграција позната као Европска унија (ЕУ) је остала без лидера. Од самог почетка лидери су били Немачка и Француска, али те земље више немају лидерске капацитете. ЕУ је обезглављена и само тумара америчким европским двориштем. Истовремено, бриселска бирократија, која је удаљена од стварног живота као никада до сада, засипа јавност бесмисленим обећањима „европске перспективе“.
Иако је европска интеграција на почетку била под иницијативом Француске, временом лидерско мјесто је преузела Немачка, а посебно после уједињења те земље 1991. године. Суштинско, а и природно извориште немачког вођства је економска и финансијска моћ. Немачка је била највећи финансијер свих пројеката, али и економског развоја Европске уније у целини. Немачка је давала 33 одсто индустријске производње ЕУ, 48 одсто укупног извоза ЕУ у Кину и имала је највећи трговински суфицит на свету. Мада је политика ЕУ спровођена уз ту немачку моћ, стварни креатор политике је, међутим, била Француска, и тако је у том јединству политике и економије изграђено француско-немачко савезништво и европско лидерство. Али, времена су се променила и све се то распало.
Крах осовине Париз-Берлин
Распад је почео још прије неколико година када је економска а самим тим и политичка криза Запада и Европе постајала све дубља, а кап која је прелила чашу су америчке анти-руске санкције које верно следи и ЕУ. Немачка привреда, чији је један од стубова енергија из Русије, је пред колапсом и Берлин више нема новца да финансира друге земље. Уз то, америчко заоштравање односа са Кином смањује приступ кинеском тржишту и у томе је опет највише погођена Немачка. Без новца да финансира ЕУ и њене чланице, Немачка је већ изгубила лидерску позицију у Европској унији и ономе што је од Уније преостало. И не само то, Немачка је суочена и са унутрашњом нестабилношћу, протести грађана су све чешћи а и централна власт у Берлину убрзано губи било какав ауторитет.
Француска, пратећи топљење немачког лидерства, има лидерске амбиције, али нема капацитета. Иако још увек има јаку привреду и не зависи толико од руског гаса (највећим делом се снабдева из Алжира), та земља има велики спољни дуг, такође и трговински дефицит, као и унутрашњу нестабилност. Под изговором такозваних реформи, добар део француске индустрије је или продат странцима или једноставно напуштен, што има озбиљне последице, као што се показало током драстичних мера сузбијања епидемије корона вируса. Председник Емануел Макрон покушава да прикрије те суштинске француске проблеме разним обећањима и пројектима преузимања лидерства у ЕУ, али све је то само куповање времена и „замазивање очију“. Француска нема капацитет да предводи ЕУ.
Уз то, Немачка нема више толико новца да финансира француске дубиозе и спољне дугове, чиме слаби не само њена него и моћ Француске. Председник Макрон је под изговором епидемије Корона вируса упорно настојао да прогура формирање јединственог фонда ЕУ којим би се заједнички плаћали дугови земаља чланица, другим речима да друге земље плаћају туђе, махом француске и италијанске дугове, али је Немачка још упорније то блокирала. Тако је и додатно створен расцеп између лидерског двојца.
Трећа земља која би по дефиницији и према обиму привреде и броју становника могла да буде ако не лидер онда део лидерства ЕУ је Италија. Али, Италија од свих има најмање капацитета за тако важну мисију. Италија је практично у банкроту и са огромним дуговима. Једноставно то је земља на коју се, бар за дуже време, не може рачунати као на озбиљног лидерског партнера.
Друге велике земље, као што су Шпанија и Пољска, такође немају тај капацитет.
Тај вакуум, празан простор лидерства ЕУ, реторички, и само тако, покушавају да попуне пре свега мале Балтичке републике. Оне немају капацитет али реторички покушавају да обезглављеној ЕУ наметну политичке правце. Наравно, свима је јасно да оне говоре у име Америке и да Америка преко њих користи прилику да додатно уруши и понизи не само ЕУ, него и њене водеће земље. Мало је међутим вероватно да би то могло да има неког озбиљнијег ефекта.
Чекајући колапс
Упркос тој реалности утисак је да се и даље тражи нови лидер али изгледа да је то узалудан посао. Нема оних који би могли да буду нови лидери. Уз то, можда неће ни бити потребе за новим лидером јер Европске уније више неће ни бити, или у најмању руку неће бити онакве Уније каква је постојала до пре неколико година. Главни проблем је надолазећи економски колапс целе ЕУ и Запада у целини. Тај потпуни економски колапс би се могао прво десити у Великој Британији, која додуше формално није чланица ЕУ али је у основи, системски још увек њен део, а онда би следиле и друге земље. Према најновијим анализама 60 одсто компанија у Британији ће ускоро престати да раде. Актуелне европске елите немају, међутим, одговор на тај колапс који ће бити знатно дубљи и тежи од финансијског слома 2008. године. Незадовољство јавности ће по свему судећи прерасти у уличне протесте, масовне штрајкове и насиље. Очекује се и такозвана грађанска непослушност. У Британији, на пример, је већ формиран покрет који позива грађане да не плаћају драстично поскупеле струју и гас.
Неопходна је промена модела друштва и економије и искорак из досадашњег зачараног круга задуживања и пљачке. Та промена је неминовна, мада тренутно нема назнака да политичке и пословне елите Европе имају довољно капацитета за тај историјски посао.
Јавности се нуде лажи како су за економски колапс и инфлацију одговорни Русија и криза у Украјини. Одлазећи британски премијер Борис Џонсон је поручио јавности да „мора да пати и испашта како бисмо победили Путина”. Украјинска криза јесте симбол колапса ЕУ али није његов узрок и то је изгледа јасно великом делу јавности. Сви знају да су на пример поскупљења, нарочито гаса, струје и бензина, почела много пре Украјине. Упркос томе јавности се упорно нуде лажи. Једна од водећих је и прича како су гас и нафта поскупели зато што их Русија користи као оружје у борби против Европе. Јавности се, наиме, намеће тврдња да Русија ускраћује гас и нафту Европи и тако је уцењује. Невероватно лицемерство и безочна замена теза. Европа је увела санкције Русији, а не обрнуто. Русија и даље испоручује и гас и нафту, али Европа уводи санкције. У ствари, Европа користи гас и нафту као оружје против Русије, а не обрнуто.
Преостало је да се јавност и даље држи у сталном страху. Па пошто се са Украјином и руском опасношћу у великој мери ипак није успело (јавност на Западу губи интерес за Украјину), велики су изгледи да ће поново бити активиран корона вирус а по свему судећи и још неке нове, лабораторијски генерисане болести. Обнављање корона вируса би требало да буде искоришћено као изговор за економски суноврат. Европска елита је спремна и на то само да би прикрила да је економски колапс системски проблем, односно да је економски модел довео до колапса, а не нешто друго. Све те манипулације не могу, међутим, помоћи. То је само губљење времена.
И док трају поменуте обмане, европска интеграција ће се све више и више растакати. Све државе ће се окренути себи а не интеграцији и сви ће се бавити питањем сопственог преживљавања. Од интеграције неће остати ништа, а у међувремену ће се из Брисела и даље издавати саопштења са лажима о реформама и плановима. Та саопштења ће пратити и путовања бриселских бирократа по такозваном Западном Балкану, као једином преосталом простору бриселског иживљавања, претећи локалним лидерима и нудећи им не више ЕУ, него „европску перспективу“, европски пут. То је наравно бесмислено јер се те земље одавно налазе у Европи па је европска перспектива невиђена обмана.
Најновији и најбизарнији пример су наводни притисци из Брисела око одржавања европског фестивала ЛГБТ популације у Београду. Бриселске бирократе и не знају другачије, али зашто би лидери земаља уопште разговарали са њима и барем наизглед прихватали њихове обмане? Ти бриселски путници имају значај само у медијима Западног Балкана, изван тога они не постоје. Већи део јавности одавно не прихвата њихове захтеве, како показују истраживања јавног мњења.
Извор: Синиша Љепојевић/Нови Стандарад
