Ako se, ne daj Bože, kod nas na Balkanu ponovo zakuvaju stvari, svi agenti od uticaja bi se istog trenutka okrenuli protiv Srba na isti način na koji su danas našpanovani na Ruse
Pre nekoliko dana, lider kultne britanske grupe Pink Flojd Rodžer Voters preko video linka obratio se, na poziv Rusije, Savetu bezbednosti UN kako bi apelovao na čitavu međunarodnu zajednicu da se krvavi sukob u Ukrajini što pre okonča.
Voters je u svom nastupu govorio mirno, nadahnuto i vrlo precizno, navodeći da se obraća Savetu „u ime ogromne planetarne većine koja nema svoj glas, a koja želi da živi u miru i ravnopravnosti koji nam omogućavaju da brinemo o sebi i svojim najmilijima“.
Iako je osudio rusku specijalnu vojnu operaciju kao nelegalnu povredu teritorijalnog integriteta i suvereniteta Ukrajine, Voters je insistirao na tome da je ruska operacija bila isprovocirana, u velikoj meri delovanjem Sjedinjenih Američkih Država i Velike Britanije, ali i ostalih zapadnih sila koje su huškale, naoružavale i gurale marionetski kijevski režim u samoubilački vojni sukob sa Moskvom.
Svi oni koji duže vremena prate Votersov javni angažman mogu da posvedoče da je njegovo dosledno i beskompromisno zalaganje za mir i suprotstavljanje svakom obliku imperijalističke agresije sasvim u skladu sa progresivnom muzikom koju je stvarao i svirao njegov slavni bend, muzikom koja je uvek u prvi plan isticala konceptualno osmišljen i sofisticiran poziv na individualno kritičko promišljanje i otpor totalitarizmu.
Voters je, takođe, jedan od retkih zapadnih selebritija, uz nedavno preminulu modnu kreatorku Vivijen Vestvud i starletu Pamelu Anderson, koji su dali podršku progonjenom i utamničenom Džulijanu Asanžu, u njegovoj prometejskoj borbi za bolji i slobodniji svet.
Za razliku od Votersa koji je osvetlao obraz svojoj profesiji, ogroman broj legendarnih rok umetnika i pop kulturnih idola Zapada pao je na ispitu integriteta, objektivnosti i elementarne ljudske časti.
U poslednjih godinu dana gotovo da nije bilo značajnije javne ličnost na Zapadu koja nije potpala pod dirigovanu antirusku histeriju.
Većina se zadržala na isticanju ukrajinskih zastava i skupljanju novčane pomoći za izbeglice i nastradale, ali ima i priličan broj onih koji su u svom moralnom egzibicionizmu i „signaliziranju vrline“ otišli i nekoliko koraka dalje, postajući na taj način pravi medijski promoteri NATO agende.
Jedan od njih, američki glumac Šon Pen postao je toliko blizak sa Vladimirom Zelenskim da mu je čak poklonio i svog Oskara, a slike razmene nežnosti između njih dvojice pretile su da nadmaše i erotski naboj legendarnih poljubaca frontmena irske grupe U2 Bona Voksa sa bosanskohercegovačkim ambasadorom u UN Muhamedom Šaćirbegovićem, koji su sredinom devedesetih značili smrtnu presudu u pi-ar sferi i vazdušne napade za Srbe u Bosni.
Šta se dogodilo u međuvremenu?
Za mnoge koji ne prate pomno Penov rad, ovo je moglo delovati kao iznenađenje, jer je Pen naizgled uvek nastupao kao antiholivudski buntovnik i nekonformista koji kritikuje američku spoljnu politiku, ali i zbog toga što je njegov otac, glumac i režiser, Leo Pen svojevremeno bio na makartijevim crnim listama zbog levih tendencija i rusofilije.
Isto se može reći za Penovog bliskog prijatelja, frontmena grupe Perl Džem, Edija Vedera koji je nekada bio zakleti protivnik američkog militarizma, a koji danas tokom koncerata mahnito maše ukrajinskim zastavama i poziva na bombardovanje Moskve.
Slično rezonuje i gitarista Brusa Springstina, Stiv Van Zant, poznat i po ulozi Silvija iz kultne serije „Porodica Soprano“, koji pred svaki nastup boji svoju gitaru u plavo-žuto i na tviteru poziva američke političare da naoružaju Ukrajince kako bi bili u stanju da neki ruski grad čitav dignu u vazduh.
Muzičari nekad svirali za mir
Nekada davno, u vreme Vudstoka, rokeri su svirali besplatne protestne koncerte za mir i tražili razoružanje i povratak američkih vojnika iz Vijetnama, dok danas krvožedno huškaju na nuklearne sukobe i prizivaju vojne intervencije.
Šta se dogodilo u međuvremenu? Kako su svi ti slobodoumni bunotvnici i pacifisti u vremenskom periodu od samo nekoliko decenija postali prostitutke „duboke države“ i sluge vojno-industrijskog kompleksa?
Ugledni američki književnik i novinar Gor Vidal, poznat i kao veliki cinik, još krajem osamdesetih je u seriji eseja u „Veniti Feru“ iznosio svoju tezu da je rokenrol taj koji je zadao odlučujući udarac Sovjetskom Savezu i komunizmu, jer je mladima Istočne Evrope pružio viziju jednog slobodnijeg, bogatijeg i šarenijeg sveta. Ili kako kaže poznati američki teoretičar medija Nil Postman, „naše pobede smo ostvarivali tako što smo, umesto tenkova i aviona, slali ploče, video kasete i stripove“.
Ko je čitao izvrsnu knjigu Fransis Stonor Saunders „Hladni rat u kulturi“ dobro je obavešten o tome kako je nakon Drugog svetskog rata CIA sponzorisala i vešto koristila poznate evropske intelektualce i umetnike, uglavnom bivše, razočarane levičare, kao instrument u borbi za suzbijanje sovjetskog uticaja i promociji američkog načina života i liberalne demokratije kao poželjnog globalnog modela.
Danas, kada je visoka kultura uglavnom impotentna i nevidljiva za šire društvene slojeve, glavno oružje u promociji američke meke moći upravo su postali estradni zabavljači i kreatori popularne kulture. Oni su tu da budu lutke na koncu, manekeni „velikog reseta“, idealni kao influenseri i promoteri „pravednih vojnih intervencija“, kovid represivnih mera, LGBTQ+ agende, kensel kulture i svih drugih stravičnih, protivprirodnih i antihrišćanskih eksperimenata nad telima, umovima i dušama stanovnika ove uboge planete.
Od početka specijalne vojne operacije više nema nikakve dileme da za Ruse i za Srbe, u njihovom nepatvorenom, pravoslavnom obliku, nema mesta u tom Vrlom novom svetu.
Pitanje je samo da li ćemo, individualno i kolektivno, imati snage da razrešimo tu kognitivnu disonancu koja nam je svima usađena još u mladosti, a koja nas tera da volimo i pratimo zapadnu (čitaj američku) popularnu kulturu, dok istovremeno osećamo gađenje i otpor prema američkoj spoljnoj politici. Jer postalo je gotovo nemoguće i nepristojno voleti „Ratove zvezda“, a istovremeno čitati kako Mark Hamil prikuplja novac za kupovinu ubilačkih dronova ukrajinskoj vojsci.
Vreme je da odrastemo
Isto tako, pomalo je mučno uživati u avanturama dečaka čarobnjaka Harija Potera i upijati svu tu neskrivenu anglofiliju, dok njegova autorka Putina poredi sa esencijom zla Voldemortom i simbolično baca čini na njega.
Nema nikakve sumnje da, ako se, ne daj Bože, kod nas na Balkanu ponovo zakuvaju stvari, da će svi ovi agenti od uticaja istog trenutka da se okrenu protiv Srba na isti način na koji su danas našpanovani na Ruse, pa ćemo ponovo imati pesme kao što je „Mis Sarajevo“ i filmove poput „U zemlji krvi i meda“. Već smo to jednom proživeli, nemamo više pravo da budemo iznenađeni i zbunjeni. Vreme je da odrastemo i da prestanemo da budemo siročići Zapada, večito željni ljubavi i poštovanja koje nikada nećemo dobiti.
Marko Tanasković
Izvor: RT.rs
