Судбина овчије вуне поуздан је знак да село умире, како се то каже, у присуству власти. Умрли су разбоји, кудеље, вретена, преслице и преље, умире дрндање, повесма и пређа. Вуну не откупљује нико, сточари не знају шта би с њоме
Oвога љета ми често у сјећање дође давни рођак Рахим Гуџевић. Чобанин туђих оваца, цијели живот најамник од Ђурђевдана до Митровдана, није читао ни писао, а многој је звијезди на небу дао име. Имао је одговор на свако питање које бисмо му ми дјечаци крај оваца поставили. Kад смо га једном упитали, кад ће бити крај свијета, рекао је: „Ово наше село је на крају свијета. А свијету ће доћи крај кад крај почне код нас. А то ће бити кад нестане пчела, и кад овцама не порасте вуна, те се не могне ништа с њих шишати.“ Село је тада, кад је Рахим ово казао, имало више стотина оваца, а пчеле је имало неколико кућа. Пчеле нису биле нека јака занимација мојих рођака, овце јесу.
Чудно љето ове године призвало је Рахимове ријечи. У пчеле је ударила куга и не множе се, а оваца је у селу само осам. У овце није ударила куга, него је село спало на три становника, па нема ни оваца. А куга је ударила у вуну. То јест, није куга, она за коју би се овца морала заразити бацилом, вирусом или каквим другим узрочником, па обољети, те јој, штајазнам, не би расла вуна. Ништа од тога, оваца има, гдје их има, и вуна на овцама расте гдје је по овци расла и расте како је увијек расла, али би, смије ли се тако рећи, за човјека из ових крајева боље било да на овцама вуна не расте. Јер су се, тако се то каже, времена промијенила, па би боље било да су овце без вуне, да су глатке као краве или кобиле. Чуло се, кад смо били дјеца, како негдје на крају Турске, има оваца ћелавих, не само по глави него и по хрбату и по трбуху, на којима вуна не расте никако, неко је рекао да су те такве овце добивене укрштањем, живе и пасу од рођења ошишане. Ми смо имали муке да схватимо шта је то „укрштање“. Можда је Рахим мислио да ће крај свијета доћи кад те такве овце буду пасле по голијским и пештерским пашњацима.
Судбина овчије вуне поуздан је знак да село умире, како се то каже, у присуству власти. Умрли су разбоји, кудеље, вретена, преслице и преље, умире дрндање, повесма и пређа. Вуну не откупљује нико, сточари не знају шта би с њоме. Разговарао сам са Назом Љајић, која у Дугој Пољани има вуновлачару. Kаже да је пештерско вунарство умрло, да ни вуна ни вунена роба никога не занима, да се у њену радиону вуна доноси све рјеђе, то чине махом старији, највише три-четири кила, од ње још понека старија жена исплете који пар чарапа, прслук или џемпер. Па ми је испричала да је Шефто Заховић остригао својих 150 оваца и сву вуну оставио у шуми. Нема куд с њом, а грехота је да се вуна запали. Нијазија Kамберовић из Дражевића је ошишао својих 80 и ортачких још 90 оваца и сву ту силну вуну њихову некако зденуо на хрњагу и оставио на брду Дебљеш изнад села. Тако раде сточари по цијелој Пештери, вуну остављају као што су некада, за дугих зима, а након сушних љета, кад би поткрај зиме нестало сијена, а све што се од сијена, сламе, и оне из сламарица, могло изнијети пред овце изнијело се, па би их се онда, да не полипшу затворене, пустило из кошара и торова и остављало на снијегу, Богу и вуковима на милост и немилост.
Ових дана сам у напуштеним колибама и на ливадама у Равној Гори, засеоку Граба, наишао на силу остављене вуне. На саоницама некадашњег кућера Ибрахима Гуџевића наишао сам на 12 наслаганих најлонских великих врећа пуних вуне. Горње вреће су попуцале, вјероватно од вучјих шапа и раштркана вуна је разнијета уоколо. Влажна је, ако се дубље погледа, има у њој гриње и других наметника. И код мога рођака Ибра, јединог сталног мушког становника Граба (с њиме су супруга Нафија и кћерка Ајла) на тавану штале стоје вреће давно острижене вуне. Да је спали, каже, грехота је, и прича како је неки човјек с Пештери то учинио, па му ударила болест у овце и све му помрле. Некада је вуна била једно од мјерила иметка, данас није ништа. У Дугој Пољани су биле двије вуновлачаре, једна Радоја Тубића, а друга Михаила Ђелошевића, радиле су стално, било је дана кад су једва отаљавале посао. То је било у вријеме кад би се око њих, за пијачног дана, знао врзмати инспектор у цивилном одијелу, па би заустављао људе који су носили 5-6 кила вуне, те им, сумњичећи их за шверц, плијенио вуну. Такво ухођење је сада далека прошлост, и подсјећање на њега изазива мање бијес него жалост.
Kад је почела вунена криза па до прије коју годину у пештерска и голијска села долазио је из Kрагујевца неки накупац, и откупљивао вуну, за 40 центи по килограму. Ту је вуну, кажу, послије возио у Аустрију и ондје је продавао. Али је и њему цијена постала превисока, па је престао долазити. Сад има вуне, али оних који је хоће – нема. Некада се сматрао сретником онај који оде у шуму да сјече дрва, па му сјекира упадне у мед, данас се може звати невољником онај коме у шуми нога упадне у вуну. Таква су дошла времена. Сточарима је одавно у главама нада да би држава могла донијети неки закон о заштити вуне, али држава доноси углавном законе о заштити саме себе.
Овога љета, кад се много која ствар неповратно обликује у успомену, сјећање радује мисао на штива у којима се, како да кажем, чува достојанство вуне. Сјећам се коју ми је радост приредило читање једног Мартијалова епиграма (дугачак је, не може стати у овај текст) у којем пјесник пита своју тогу, коју му је поклонио рјечити пријатељ, од које је вуне начињена: да ли је за њу расла трава у Апулији, крај ријеке Галајса, која се улива у Јонско море крај Тарента, или је од воде Бајтиса, оне која се данас зове по арапски Guadalquivir? Па га на крају моли да му поклони и један огртач од исте такве вуне, е да би се могла мјерити са блиставом тогом. Или овај дистих из „Апопхорета“ истога Мартијала:
Non est lana mihi mendax nec mutor aheno.
Sic placeant Tyriae: me mea tinxit ovis.
Вуна ми лажљива није, не фарба ме никакав бакрач.
Навада тирска је то: фарба ме властити брав.
Ово је похвала ибериској вуни која има природно црвенкасту боју, те се ођећа од ње не мора бојити ни у каквом бронзаном котлу.
У оно вријеме кад сам читао Мартијалове генијалне трице и кучине, могао сам гледати наше бијеле овце, имали смо и понеку црну, у правилу јој је име било Гаља. Иако нисам никад био неки одушевљеник за земљорадњу, радовали су ме текстови Columelle, и надасве Плинија Старијега. Сјећам се добро да је, по мишљењу овога другог, најбоља италска вуна она из Апулије, коју у Италији зову грчка, а другђе италска. Та вуна је кратка и најбоља је за прављење огртача, равна јој је само вуна из Лаодикеје. Најбоља је вуна из Паданије, а цијена јој, каже, никад не прелази 100 сестерција за либру тежине.
Ето. Нека италску, иберијску, малоазијску, аустралску, шетландску, ангорску, кашмирску вуну не стигне никада судбина пештерске и голијске вуне. Ни судбина пештерске и голијске овце. Можда би ми давно умрли рођак Рахим сад казао како би знао казати: „Не бој се, џабе ти је што се бојиш, та ће судбина стићи чим од нас крене! Kод нас, на крају свијета је почетак краја свијета!“
Извор: portalnovosti
