Остаје живот, други живот писца, онај послије смрти. Дакле, критичко вредновање писца и његовог ђела. Већ сада знамо да у њему остаје неспорно насљеђе високе културе
Културни свијет у многим земљама се овог јула опрашта од Милана Кундере, чешког, француског, заправо великог европског писца.
За многе читаоце Кундера је прије свега писац романа “Шала” и “Неподношљива лакоћа постојања” који су имали огроман успјех доносећи аутору велику популарност. Општа је констатација да Кундерини романи представљају значајне етапе европске литературе друге половине XX вијека.
С друге стране, а у интелектуалном смислу компатабилно са његовим романима, Кундера је, у стилу једног од највећих европских интекектуалаца, аутор запажених есеја, рецимо “Изневјерени тестамент” и “Умјетност романа”. У овом другом је драгоцјен осврт на развој европског романа, посебно у контксту теме изазова са модерним временима.
Рефлексије у овим радовима о односима литературе, науке, филозофије, историје, политике изражавају у исти мах ерудицију писца али и помоћ пред питањима “живота који је негдје друго”, уз la sagesse de l’incertitud “мудрости неизвјесности” (још једна успјела Кундерија синтагма).
Кундера је писац, пјесник, драматург који је – како подсјећају критичари – унио музику у литетатуру.
Он је унио – без шале и лакоћу писања – ако у овој реченици посудимо и наслове његових славних романа – “Шала” и “Неподношљива лакоћа постојања”.
Син професора музике Милан Кундера је своје прво образовање стекао у свијету музичке умјетности.
И књига “Сусрет” која је изашла на Кундерин 80. рођендан је изазвала велико интересовање описом многих личности, умјетника, писаца старије генерације, њихових јунака, али и савремених, међу којима и Данила Киша.
Књига је написана на француском језику, као и већи дио његових романа, што је ваљда и главни аргумент француских критичара који Кундеру називају “француским писцем ческог поријекла”.
Ради се о књизи, ипак, нове форме, у основи есејистичке, у сваком случају, с високим литерарним узлетима и интелектуалним рефлексијамаа. У њој доминирају, у исти мах, велика Кундерина култура и једноставан, готово лежеран стил.
Кундера, наиме, у књизи описује и своје сусрете са писцима, сликарима, музичарима, филмским редитељима, пјесницима. Ради се о углавном кратким портретима у којима су заједно сјећања, омаж, понекад носталгија – сто је и чест моменат у Кундериним рефлексијама. Оне су понекада и критички интониране. Подсјетимо да француска ријеч из наслова “ренцонтре” знаци сусрет, али и судар.
Сјећања и опсервације су о Арагону, Бретону, Селину, Рабелеу, Маркесу, Кишу, Милошу, Фелинију, Анатолу Франсу, Солзењицину, Малапартеу… Ради се о својеврсном Кудерином “ Пантеону”, како наводи филозоф Ален Финкелкраут у приказу књигу у “Нувел Обсереватеру”. У књизу се налази и неколико Кундериних занимљивих политичко-историјских опсервација.
Једна од идеја водиља књиге јесте Кундерин пледоаје за умјетност и естетику. “Култура није слободно вријеме, она нас буди у нама самима.”
Могу се срести реченице којима се изразава подозрење према политичким истинама и јавним ангажовањима која су, према аутору, рискантне за писца, посебно уколико оне постају дио неговог књижевног израза. “Размишљам о Солжењицину – пише Кудера – био је велики човјек. Да ли је био и велики писац? Како бих то знао? Нијесам отворио ниједну његову књигу. Његови бучни јавни ставови (у којима сам поштовао храброст) су ме упућивале на утисак да унапријед знам што има да каже”.
Укратко, по Кундери, много више ће нам помоћи да се снађемо, да упознамо сами себе, књизевни ликови, рецимо, Дон Кихот, Јозеф К, војник Швејк, него објашњења ангажованих писаца.
Неки критичари, ипак, указују да се овђе ради о новим Кундриним погледима.
Иако се у дужем пероду повукао из јавног живота прошле године је објављена књига под насловом “Un Occident kidnappe” (издавач Галимард), у енглеској верзији “A Kidnappet West”, различито преведена на другим језицима – на нашем језичком подручју “Отети Запад”, код Италијана “Заробљени запад” (“Ун Оцциденте пригиониеро”, издавач Аделфи).
Ова кратка књига од 86 страница садржи два старија Кундурина есеја. Први је заправо Кундерино излагање на Конгресу писаца Чехословачке јула 1967. По општој оцјени ријечи писаца изговорене на Конгресу у Прагу – који се одражава негђе одмах након јавног писма Солжењицина упућеног совјетским властима о цензури у тој земљи – су представљале на неки начин увод у “Прашко прољеће” 1968. год.
Кундерино излагање на конгресу је објављено у познатом француским часопису “Модерна времена” већ априла 1968. под насловом “Култура и национално постојање”.
Други есеј у књизи је првобитно објављен у часопису “Дебата” 1983, када је Кундера већ увелико у Француској, а под насловом “Киднаповани Запад или Трагедија Европе”.
Једна од порука је да судбина малих народа зависи од њихових културних вриједности. Преживљавају – казао је Кундера том приликом – они народи који се културом могу одупријети “вандалима” споља и идеологијама унутар система.
Овђе долазимо до комплексног и контоверзног питања Кундере и политике. До такође сложеног односа писца и домовине.
Иако еминентно писац, умјетник, контексти историје и политике нису прошли поред њега, нити је то вјероватно било могуће, посебно у животу близу “Гвоздене завјесе”.
Авантура комунизма у Чехословачкој га, дакле, није мимоишла, примарно њена идеалистичка димензија. Упркос вођама који су – а касније се то могло боље уочити – више познавали и цјенили Макијавелија него Маркса.
Наиме, као млад и у не кратком периоду Кундера је био члан КП Чехословачке, а то вријеме ће касније објаснити у “Les monde des Livres” 1984. овако:
“Комунизам ме је одушевљавао исто као Стравински, Пикасо и надреалисти”.
Совјетска интервенција и гушење силом “Прашког прољећа” 1968, су догађаји који су и за њега означили крај последњег покушаја грађења “социјализма с људским лицем”. То је и почетак заузимања отворено критичког става о једној илузији историје, можда племенитој илузији, након чега ће услиједити живот емигранта у Француској.
Тако Француска постаје његова друга домовина у којој је живио од 1975, а писање на француском језику јесте незаобилазна, не само животна епизода, већ јака интелектуална и културана дететермината.
Чињеница да су чешки преводи Кундерових романа на француском језику упадљиво каснили, па и годинама, говорило је да у хавеловској, поново политички слободној Чешкој су остали најблаже речено неспоразуми, а неко би то назвао – свођење рачуна о прошлости. Да ли и због љубоморе на “нашег”, притом и успјешног, у другој, већој средини?
Чак и са паковањем афера из младости које су требало да дискредитују Милана Кундеру, баш у тренутку његове највеће књижевне славе.
Наиме велики публицитет, не само у Чешкој, већ и европској, па и америцкој јавности, имала је “афера Кундера” којом је покренуто питање – да ли је славни чески писац у младости сарађивао са некадашњом тајном ческом полицијом СтБ. Модернисту у Европи је требало приказати као колаборационисту (полиције) код куће.
“Документ” који је требало да прикаже Кундеру као информатора тајне стаљинистичке службе објавио је чешки политички неђељник “Респект”, 13.октобра 2008. Ради се, заправо, о извјестају Истраживачког института који финансира ческа дрзава, што је све додатно изазвало збуњеност у јавности. (Детаљно о афери, па и самом заплету из верзије полицијског записника сам опширно писао у књизи “На путу за Дамаск”)
Неподношљива лакоћа подметања? Шала?
Било је уочљиво да полицијски документ по заплету, обртима, динамици – дакле, по драматургији – могао би бити предмет неке успјесне Кундурине приче. Наиме, ако се ова афера показала као полицијска монтажа – а по свему судећи јесте – треба признати да међу састављачима лажних досијеа у тајним службама има аутора такве имагинације да би им и прави писци могли позавиђети на разиграности маште.
По избијању афере, није се чекало дуго на Кундерину јавну реакцију, која кратко гласи: “Моја меморија ме не вара. Нисам радио за ческу полицију. Ово је покушај убиства писца са свим пратећим посљедицама…”
Одговорни у Чешком институту су понављали да је докуменат аутентичан.
И међу онима који су склони да повјерују у полицијску верзију, постоје разлике у оцјенама. Једни осуђују сарадњу са тајном полицијом као неморалну, посебно сарадњу писца који је стекао славу писањем против тоталитарне свијести и недемократских режима. Други, нешто мање стоги, тражили су разумјевање за младог човјека који утопистички вјерује у комунистичке идеале – објашњавају да је пријављивање агента из “империјалистичких земаља” тада била патриотска обавеза.
Трећи, нарочито у Француској, гђе су многи интелектуалци дигли глас у одбрану Кундере, с правом указују на неодрживост верзије из полицијског документа. Подсјећају на базични метод фалсификовања приликом састављања полицијских досијеа, у којима се већ у првој верзији крију имена правих информатора, притом измишљајући друга, често баш оних људи које из етичких ралога не би никада пристали на мучну улогу полицијских доушника. У Кундерином случају било је доста разлога и за накнадну обраду досија, дакле, у периоду његовог дисидентско-емигрантског периода, када га је званична власт у Прагу сматрала државним непријатељем. А један француски академик, у контексту настале афере, је поставлио иронично питање – да ли биједне досијее полицијских тајних служби сада треба узимати још и као извор историјске истине.
Ако би насталу ситуацију покушали ставити у нешто слободнији, литерарни контекст, можда би се све могло виђети као нови кафкијански процес у Прагу. Кундера као господин К.?
Сумирајући многе ствари које су му се догодиле у животу Кундера је знао и да се нашали, понављајућо да је рођен 1. априла, “што је у мом животу изгледа имало и метафизичко значење”.
У сваком случају у својим романима, који представљају суштину његовог стваралаштва, Кундера је омогућио високо разумјевање XX вијека – не теоријским путем, него књижевним, дакле високо естетичким критеријумима.
Комплексан је и Кундерин однос са Француском. Иза великог и реципрочног поштовања чешки писац француског језика је био предмет различитих објашњена. Поред оних високо и доминантно уважавајућих, било је и других са извјесним тешкоћом разумјевања великог писца.
Неко би могао закључити да писаца из Средње Европе, па и “словенске душе”, дакле комлексног писца из Моравске није лако, нити могуће до краја дешифровати у западном свијету рационалности.
Остаје живот, други живот писца, онај послије смрти. Дакле, критичко вредновање писца и његовог ђела. Већ сада знамо да у њему остаје неспорно насљеђе високе културе.
Изучаваће га вјероватно једног дана и кундеролози, можда и у компарације двојице К. из Прага. Временом могуће и у некој кафкалогији и кундерологији. У сваком случају Кафка је био велика тема и инспирација Милана Кундере.
Или ће се можда и у незвјесном другом животу писца, као уосталом и оном првом, појавити неки “изневјерени тестамент” – да се опет послужим једним насловом Кундериног дјела. Његови наслови су “лакоћом постојања”, остали славни и као такви широко употребљавани.
Од Кундере се опрашта и простор Југославије, земље у којој су још 1984. објављена његова сабрана ђела – сарајевска издавачка кућа “Веселин Маслеша”.
Ради се о земљи, “Југославији која ће затворених очију хрлити у своју пропаст”, како Кундера пише у дивним и узбудљивом сјећању на Данила Киша, у књизи “Сусрет”.
Вјеран Раблеу и надреалистима који су претура по сновима
(Одломак о Кишу из Кундерине књиге)
Прелиставам књигу Данила Киша, једну стару књигу рефлексија, и имам утисак да се поново налазим у бистроу близу Трокадера, гдје сједим наспрам њега који ми говори својим опорим и тако сназним гласом као да ми нешто замјера. Међу свим великим писцима његове генерације, Французима и странацима, који су осамдесетих година живјели у Паризу, он је био најдискретнији. Извјесно, најдисктретнији. Богиња звана “Актуелност” није нашла разлоге да своје рефлекторе усмјери на њега.
”Ја нијесам дисидент “, пише. Није био чак ни прогнаник. Путовао је слободнао између Београда и Париза. Био је само “бунтовни писац који је долазио из једног несталог свијета Средње Европе”. Иако нестао, тај свијет је у себи концентрисао, током Даниловог живота (умро 1989), драму Европе. Југославија: један дуг рат (побједнички) против нациста; Холокауст који је прогонио, нарочито Јевреје Средње Европе (међу којима и његовог оца); комунистичка револуција, која одмах наставља с драматичним прекидом (такође побједоносним) са Стаљином и стаљинизмом. Иако означен овом историјском драмом и он није никада жртвовао своје романе политици. Тако је могао осјетити оно најужасније: нестале судбине још од рођења; трагедије без гласа.
Био је сагласан с Орвеловим идејама, али како је могао вољети 1984, роман у којем велики тужитељ тоталитаризма објашњава људски зивот једино политичком димензијом, управо као што су то објашњавали сви Маои свијета? Против оваквог изравнавања људске егзистенције, позивао је у помоћ Раблеа, његове лудорије, и надреалисте који су претраживали по подсвјести и сновима.
Прелиставам ову стару књигу и чујем његов опор и снажан глас:
”Нажалост, онај супериорни тоналитет француске књижевности који је имао свој почетак са Вијоном, је нестао”. Чим је то схватио, постао је јос вјернији Раблеу, надреалистима који су “претразивали по сновима”, Југославији која је завезаних очију такође журила у своје нестајање.
Миодраг Лекић
Извор: Вијести
