Четвртак, 12 мар 2026
Журнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Више
  • ЖУРНАЛИЗАМ
  • СТАВ

  • 📰
  • Архива претходних објава
Font ResizerAa
ЖурналЖурнал
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Препорука уредника
  • Контакт
Претрага
  • Насловна
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Изаберите писмо
  • Десетерац
  • Жива ријеч
  • Контакт
  • Одабир писма
    • Latinica
    • Ћирилица
Follow US
© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Слика и тон

Стојан Стаменовић: Дамар срца човјека лавине

Журнал
Published: 11. септембар, 2025.
Share
Фото: Побједа
SHARE

Пише: Стојан Стаменовић

Знате да је лагано могао бити врхунски, славни спортиста? Тренирао и ватерполо и пливање. Као тинејџер освајао и медаље и турнире у јуниорским конкуренцијама. Али је за њега, опет, могла бити само и искључиво музика. Такт и ритам.

Звијезде над Форте Маре и прича како њему остаје недокучиво то, има ли срце такт или ритам. Далеко доље, на Шкверу, Зоро Мартинети за микрофоном, са бокешком пјесмом, можете га и горе на тврђави чути; млад као и прије 58 година када је у бенд, у Еxодус ступио човјек лавина, Драгољуб Ђуричић.

Знате да је лагано могао бити врхунски, славни спортиста? Тренирао и ватерполо и пливање. Као тинејџер освајао и медаље и турнире у јуниорским конкуренцијама. Али је за њега, опет, могла бити само и искључиво музика. Такт и ритам.

* * *

И опет: више од музичара. Сви смо ми овдје, тако склони да од људи, кад једном оду, чинимо да буду више од човјека – нешто као идеја, симбол, цијели покрет, или као нека (не само рок, не само музичка, не само ни карактерна, више од тога!) лавина… Па онда и да смо спрам таквих еполета и етикета – пословично сумњичави. Али, баш свако ко је пред тактом и ритмом живота Драгољуба Ђуричића свједочио о тој животној и музичкој сили – зна колико је то ,,лавина“ исправно.

Уметник побуне и протеста, чији су бубњеви постали легенда: Овације документарцу о Драгољубу Ђуричићу на 38. ФФ Херцег Нови

Баш као што је та августовска ноћ била на исправном курсу: Форте Маре, изнад вас звијезде, испод залив и сама пјена од мора. Једно филмско платно наше најљепше фестивалске бине – и ,,Човјек лавина“ Слободанке Радун, за Драгољуба, за Херцег Нови његовог одрастања и младости. За почетак путовања једне филмске приче и за све оне које су његова музика и његов бубањ и његов ритам дотакли. Вјерујте, вриједи.

,,Мени је, ипак, најдражи почетак“ – зато, неће ово бити било какав осврт на Слободанкин филм. Било шта, осим позива да се у седмицама и мјесецима пред нама нађете пред биоскопским или фестивалским платном – и свједочите о тој прапотопској сили од музике – било би неправедно. За сав тај пут који повезује и Нови и Београд и Цуце и Скопје и Њујорк и… Па и да један наративно и визуелно сасвим конвенционалан документарац (јер у комбинацији архивских снимака и интервјуа људи који су о Драгољубу говорили Слободанка није жељела да претјерано у први план ставља свој филмски језик) – потекне животном радошћу и енергијом. И да тај филм, свако за себе – отплешете.

Зато ипак ваља бирати нешто другачије. Неке приче о Драгољубу које нијесу стале у филм – а које би биле само позив и увертира – да филм одгледате. Јер – опет и на крају крајева – нијесу ништа спрам оне особености и непоновљивости једног од највећих бубњара које су југословенски простори икад и имали – које је Слободанка Радун у свом филму тако прецизно уоквирила.

А прича, на почетку, каже и ово: да је имао само 16 година кад је ушао у први бенд. Звали су се Тхе Енд – а наш најславнији бубњар почео је као – басиста. Већ годину касније оснивао је своју групу – Круне – са двије дјевојке (Јелка Крстовић и Бисерка Влаовић) и Зораном Влаовићем.

* * *

И знате због чега је Драгољуб први пут сјео за бубањ? Јер је Бисерки незгодно било да их свира у мини сукњи. И он – лагано, каваљерски, никакав проблем… Одабере тад оно, што ће му бити и животни избор и карта за вјечност југословенског рокенрола.

 

А шта су свирали: ма, класичне америчке рок химне са краја шездесетих. У јеку хипи ере, прије скоро шест деценија, два тинејџера и двије тинејџерке у вишегласју изводе, у свом Херцег Новом – ,,California Dreamin’“. Не звучи лоше?

Па, на примјер: да је Драгољуб и побједник посљедње црногорске гитаријаде одржане у рокенрол ери! То су и његови посљедњи наступи са црногорским бендовима, прије селидбе у Београд и славе: звали су се Веритас, побиједили су у Будви 1973. године…

А Еxодус, најславнији бенд из Новог? Њихов члан био је два пута. Са њима побиједио на гитаријади 1969. године. У бенду управо тај Зоран – Зоро Мартинети. Легенда града. Тај ВИГ (Вокално инструментална група, како поносно звучи) Егзодус је рокенрол бенд који без престанка постоји 58 година! И то Црна Гора има, а колико млађих музичких заљубљеника, рецимо у Подгорици или Никшићу – уопште зна за њих…

Стефановски: Музика је данас фабрикована као храна

И мало о Зору и какав је то тип: од старта у бенду, са трубом и као вокал. А деценијама касније, култни градски тип фино одлучио – да након смрти јединог градског оџачара, Њуња Каружића (исти онај Њуњо чију статуу, у зору да нико не види, макоше са градског плочника прошле седмице) – да фино преузме посао. И онда Зоро – једини оџачар у цијелој Боки. И диван музичар. Осмијех градског типа са Шквера и вјечито млад. Само са таквима и уз такве је могао стасавати Драгољуб Ђуричић. И само да га чујете, како о Драгољубу штосно и дивно прича у филму.

Него, на примјер, шта још нећете чути у филму: да је Драгољуб, у једном златиборском хотелу, свирао на дочеку Нове године – за предсједника Тита, 1977. године. Оно, већ као озбиљан и на југословенској сцени афирмисан музичар. И да је већ годину касније (деценијама прије оног концерта на ,,Маракани“) свирао на турнеји Здравка Чолића.

* * *

Чућете у филму и, на примјер, много и широко и са правом – о Ђуричићевој каријери у YУ групи. За чију је реализацију и почетак заслужан један други Црногорац, много важан за велики бенд: Улцињанин Бато Костић…

И, на примјер, због чега је Драгољуб желио да оде, почетком осамдесетих, из YУ групе? Због чега је ушао у замало реализованог преласка у Парни ваљак – да би се на крају ипак нашао у Скопју и у Леб и сол причи (ово све звучи као неки фудбалски трансфери, али – у најбољим југословенским бендовима, прије четири и по деценије, кнап је и било нешто тако)? Јер му се, просто – свирало. У несрећи у Нишу бенду се запалио комби са инструментима и неки од њих су прошли са тежим повредама; у дужем периоду YУ група је практично замрла… Из бенда не би свакако пошао без благослова остатка екипе коју је много волио и цијенио; добио га је од славне браће Јелић.

И шта још. Рецимо, да је са Леб и сол прво сарађивао у позоришту – па онда снимао албуме! Какав таленат: њихове прве пјесме са Ђуричићем биле су за мјузикл ,,Капетан Џон Пиплфокс“, па за једну представу ,,Лет у месту“.

А тај дио приче везан за Скопје, Влатка Стефановског и Македонију – је вјерујте, само дјелић оног раскошног и скоро магичног, што ћете о Драгољубу и тим данима видјети и чути у филму…

Е да – Драгољуб је свирао и на посљедњем слету за Дан младости! На Партизановом стадиону, у мају 1987 – тада као члан Кербера… Свирали су, сасвим симболично – ,,Сеобе“.

Тај исти Ђуричић био је, почетком деведесетих и након повратка у Леб и сол, на корак од потписивања великог уговора за неке од највећих америчких дискографских кућа… И каква грешка: након сјајне америчке турнеје, у освит југословенских ратова – они одлуче да се врате у Скопље. Неискориштена шанса.

* * *

Али, уопште – како говорити о пропуштеним шансама – за човјека који је са 30 музичара свирао за преко милион људи, у београдској протестној зими, тамо у јануару 1997. године? И бубњем свијету огласити и пророковати пад Милошевића?

Јер Драгољуб је био све то – и још више, и глумац и сликар и родитељ и много брижан и незабораван пријатељ и музичар који је у Цуцама, у свом Кобиљем Долу, богу иза ногу, у оном кршу на Цуцкој јеки знао и до 15.000 људи окупити. И увијек једна сила која дијели, која је за тимски рад, за складну цјелину; јер то је ритам и то је такт. Пружити себе за друге. И то је, изнад свега – био животни дамар Драгољуба Ђуричића. Погледајте ,,Човјека лавину“; научите ту у филму нешто важно за наша времена. И свједочите, у којој мјери је Драгољуб и даље жив; у такту и ритму срца који не могу стати.

Извор: Побједа

TAGGED:Драгољуб ЂуричићКултураМузикаПобједаСтојан СтаменовићУмјетност
Share This Article
Facebook Telegram Copy Link
Previous Article Провала беса: Шта је изазвало побуну „генерације З“ у Непалу?
Next Article Радоје Домановић – Краљевић Марко по други пут међу Србима

Избор писма

ћирилица | latinica

Ваш поуздан извор за тачне и благовремене информације!

На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.
FacebookLike
XFollow
YoutubeSubscribe
- Донације -
Ad image

Популарни чланци

Глас за Андрију Мандића је глас за Мила Ђукановића

Браћо и сестре, позивам вас све: да у првом и другом кругу гласате Јакова Милатовића…

By Журнал

Мухарем Баздуљ: Тузлански синдикат

Пише: Мухарем Баздуљ  Босанскомуслиманска политичка елита унутар Савеза комуниста држала се идеје еквидистанце у односу…

By Журнал

Варљива постојаност памћења: Кина укида папир, остатак света је прати

Када наша цивилизација нестане, будући истраживачи ће се за хиљаду година суочити са загонетком: да…

By Журнал

Све је лакше кад имаш тачну информацију.
Ви то већ знате. Хвала на повјерењу.

Можда Вам се свиди

Гледишта

Душан Милијић: Једна грађанско-ослободилачка борба

By Журнал
Слика и тон

О. Гојко Перовић: Љубав Божија и човјекова слобода

By Журнал
Десетерац

Јарослав Пецник: Тому Стопарду у част, Писац слободе

By Журнал
Десетерац

Антонио Табуки: Ђенова

By Журнал
Журнал
Facebook Twitter Youtube Rss Medium

О нама


На овој страници уточиште налазе сви који разум претпостављају сљепилу оданости, они који нису сврстани у разне системе политичке корупције. Не тражимо средњи, већ истинит и исправан пут у схватању стварности.

Категорије
  • Гледишта
  • Други пишу
  • Слика и тон
  • Препорука уредника
  • Десетерац
  • Жива ријеч
Корисни линкови
  • Контакт
  • Импресум

© Журнал. Сва права задржана. 2024.

© Журнал. Сва права задржана. 2024.
Добродошли назад!

Пријавите се на свој налог

Username or Email Address
Password

Lost your password?