Треба ли се стално подсјећати да је партнерство са НАТО пактом направљено противно вољи већине њених становника, о чему НАТО није био необавијештен. Са „обавезама према партнерима“ нека се носи Ђукановић и ови који ревносно заливају његове тековине. Црногорски народ је дужан да поштује то савезништво и Ђукановићев потпис, таман колико и потписе Секуле Дрљевића и Пирциа Биролија.
Сједињене Државе су спремне и да ескалирају сукоб са Русијом широм свијета, кажњавајући све оне државе које се одлуче да остану по страни. Тога су свјесни и овдашњи политичари, који маниром колонијалних управника, имају појачану сензитивност за гласове Вашингтона и угашен тон за комуникацију са сопственим грађанима. Међутим, није невоља само таква робовска свијест недораслих челника, већ исказана намјера да се у Црној Гори озваничи једноумље и обавезујући наратив о ситуацији у Украјини. Морају ли црногорски грађани, по сваку цијену, да прихвате лаж и даје ли им се право да је одбију?
Вјечити мандатар Дритан Абазовић, јасно ставља до знања да ће му приоритет бити сузбијање „руске пропаганде“ и преузимање мјера против „проруских структура“ у Црној Гори. Да ће се слушати Запад, може се закључити и по саопштењу Агенције за електронске медије (АЕМ), издато крајем фебруара : „Како је ширење дезинформација у оваквим ситуацијама посебно штетно, АЕМ је на данашњој сједници закључио да ће са посебном пажњом пратити препоруке и мјере Европске комисије у циљу сузбијања злоупотребе слободе говора и изражавања“.
Институционализовање антируског става се спроводи на свим нивоима. Смијешне су, благо речене, пузеће „дипломатске акције“ министра вањских послова, који ни једног тренутка не доводи у питање свој статус службеника НАТО пакта, нити му и једног тренутка долази свијест да представља Црну Гору, њене грађане и интересе.
Лицемјерна хуманост и лажно партнерство
Бирајући краткорочну корист и очекивани политички бонус из Вашингтона, домаћи политичари своја антинародно дјеловање правдају хуманим побудама, партнерским обавезама и политичком мудрошћу.
Треба ли се стално подсјећати да је партнерство са НАТО пактом направљено противно вољи већине њених становника, о чему НАТО није био необавијештен. Са „обавезама према партнерима“ нека се носи Ђукановић и ови који ревносно заливају његове тековине. Црногорски народ је дужан да поштује то савезништво и Ђукановићев потпис, таман колико и потписе Секуле Дрљевића и Пирциа Биролија.
Лицемјерно је позивати се на хуманост, побијену дјецу и разрушене градове, спроводећи налоге оних који све то подстичу милијардама долара за распиривање рата. Ваља вирнути преко Јадрана и послушати проф. др. Алесандро Орсини, директора Института за међународну безбједност на Универзитету у Риму, предавачу на најугледнијим свјетским универзитетима:
„Да бисмо отворили пролаз за хуманитарно резоновање, прва ствар коју треба учинити је демистификовати западну пропаганду. Требало би упитати сву масакрирану украјинску дјецу да ли су жељела да се одупру? Рекао сам да ће европска стратегија слања оружја довести до покоља и чињенице су то потврдиле. Да то нисмо радили, имали би много мање мртвих цивила и војника и мање разарања. Да желимо да се рат оконча, ми би питали Путина шта он нуди у замјену за престанак слања оружја са Запада. Сједињене Државе не желе да склопе мир, они хоће рат“!
Домаћи букачи који стрепе од „зла руске пропаганде“, неће да у Кијеву и широм ратишта виде СС и нацистичке инсигније које говоре све о суштини сукоба. Да парадокс буде већи , за фашисте проглашавају Русе и Русију која се опет сама обрачунава са кукастим крстом! Математичким пресјеком скупова, можемо просто утврдити да је то она иста групација која је паразитирала на народној несрећи у деспотији Мила Ђукановића. Уосталом, треба ли очекивати разумијевање украјинске несреће од неког ко је кроз године застиђа прошао са укљученом „менталном парализом“ док су режимске хијене уништавале њихову државу и народ.
Право на отпор једноумљу
Да су Црногорци ишли „линијом мањег отпора“ током дуговјековне борбе за слободу, данас их не би ни било. Гротескно је да се око наслијеђених ловорика славне Црне Горе, данас отимају и они који су спремни на беспоговорно послушништво сили као средство опстанка, тумачећи своју недостојну, пузећу „политику“ као „врхунску мудрост“.
И то је сасвим у реду, не можемо сви бити Црногорци.
Само није исправно да озваничавају издајничком ону живу црногорску етику која је настала на челичном надвладавању земаљских категорија и тиме ударила темељ државности.
Црној Гори се мора дозволити право да се одупре сваком облику пропаганде, укључујући и руску. Ако то САД, ЕУ или Русија – свеједно, нису у стању, не могу нам бити ни „партнери“. Питање је, заправо, у какве односе ми некритички хрлимо и шта ће се тек дешавати нашем потомству када ми у овом судбоносном тренутку бирамо да одустанемо од истине и приклонимо се обмани. Ваљда је искуство неколико деценија понизности власти и народног понижења, довољно за питање докле се стигло, јер је садашњи тренутак на домажој позорници плод такве политике. Свако нарушавање народног права на опстанак, повлачи и народно право на непослушност.
Протјеривање руских дипломата, придруживање санкцијама против Русије и низ других неприродних одлука, изазивају само гњев и стид. Препуна је чаша срамотних одлука и брукања црногорског имена, да нанешену срамоту не можемо опрати још за дуго. Свако добронамјеран би требало да о томе размисли, прије него ли покуша да нас уведе у ново једноумље и нову „конверзију“.
Цивилизација која се одрекла образа, познаје се по недостатку стида. Основна разлика међу нама у Црној Гори данас и јесте: хоћемо ли беспоговорно у такву цивилизацију.
„Достојевски нам је поручио да ће `љепота спасити свијет`. Ја сам, међутим, спремнији да кажем како је Тарковски отишао корак даље поруком да ће `стид спасити свијет` „, говорио је неумрли Митрополит Амфилохије.
Стид ће спасити и Црну Гору.
Горан Ћетковић
