Овај и овакав избор је добар и за НИН. Киднапери једне старе традиције усудили су се да интервал своје „владавине“ прикажу као једини правоверан период историје овог листа. Ако су судбина недељника и судбина награде нераскидиво повезане, оваква одлука би могла бити сигнал да је могуће да и лист поврати барем део старе славе
Ова колумна ће се фокусирати на књижевно-језичке теме, па рачунам да ми је на почетку дозвољена једна мета-постмодернистичка цака са аутобиографским елементима. Наиме, из мог досадашњег искуства више од 60 објављених колумни на овом порталу, колумни које по правилу пишем недељом увече, а шаљем их редакцији РТ-а у ноћи између недеље и понедељка, овај текст ће бити објављен на сајту негде између један и три поподне. Седамдесета по реду, јубиларна, како се то каже, НИН-ова награда дотад ће већ бити уручена овогодишњем лауреату Стеви Грабовцу за његов роман „Послије забаве“.
Кад се објави најужи избор за неку награду, човек који је колико-толико инсајдер за неког кандидата обично навија. Дуго се није десило да сам за неку књигу толико навијао као што сам за Грабовчеву. Доста је за то разлога, па бих хтео овде што више њих да барем скицирам, ако већ немам простора да их детаљно елаборирам.
Најпре, формалним распадом некадашњег „српскохрватског језичког система“, на његовим рушевинама, српски стандард је остао једини који је – полицентричан. Једноставније говорећи, босански, црногорски и хрватски стандард су сви доследно – ијекавски. У српски стандард, међутим, макар у теорији, спадају и екавско и ијекавско наречје.
Ипак, у тој полицентричности, као уосталом и у употреби и латинице и ћирилице, неки упорно не желе видети богатство, него виде некакав тобожњи хендикеп. (Најкарикатуралнија илустрација тога је она злосрећна ратна авантура покушаја увођења екавице као службеног идиома у Републици Српској декретом.)
У прстима
Тако се, ето, десило, ако ме мој преглед и упућеност не варају, да је „Послије забаве“ први роман написан на ијекавици који је добио НИН-ову награду у последњих 30 и кусур година, од распада Југославије, дакле, откад је награда формално дефинисана као награда за најбољи роман на српском језику. Да се разумемо, у ужи круг су често улазила и дела на ијекавици, али, ето, нису награђивана. Можда случајно, а можда ту има и неке полусвесне дискриминације.
Ако смем поново да будем личан, читалац који је гледао моје јавне наступе, зна да ја говорим карактеристичном ијекавицом, у коју су се тек годинама након пресељења у Београд „пробиле“ ретке екавске речи и узречице. Овај текст је, међутим, писан екавицом. То је резултат ауторске одлуке да публицистичке текстове пишем на наречју већинске публике која то чита. РТ је, знамо, базиран у Београду. Колумне за бањалучки „Глас Српске“ пак, примера ради, пишем на ијекавици.
Књижевност је још сложенији случај. Пре већ близу десет година, објавио сам роман „Лутка од марципана“ на екавици. То је била прича писана из трећег лица једнине којој је требао што „официјелнији“ тон. Коју годину касније, објавио сам „Посљедњег мушкарца“ где се већ из наслова види да је писан ијекавицом. Роман писан из перспективе докторке рођене и одрасле у Сарајеву морао је, што се мене тиче, бити тако написан.
Хоћу да кажем, мени је лично стало да имам у прстима обе варијанте и да се сваком користим кад ми која треба. Вистан Хју Одн је био поносан што неке ствари пише на британској варијанти, а неке на америчкој варијанти енглеског језика. Тако је то с писцима; језик им је материјал.
Кратки сусрети
Кад смо код наслова, нарочито ми је мило што се ијекавица види већ у наслову Грабовчевог романа. И мило ми је због Бориса Максимовића, агилног власника издавачке куће „Имприматур“ који је Бању Луку вратио на издавачку мапу Балкана. Њихове књиге се издвајају и по дизајну и по видном уредничком раду. Тако Грабовчев успех бива и успех Максимовићев, као и успех уреднице Марије Пејић.
И још једну ствар да рашчистимо, „јер знам ја нас“; да не буде да ово пишем због било каквог интереса осим читалачког. Стеву Грабовца сам срео укупно два пута, оба пута у Студентском граду на фестивалу на коме смо обојица учествовали и после на дружењима у „Џакарти“, природној екстензији „Студењака“. Оба пута је било јако пријатно, али нас двојица се у пракси једва познајемо. Али и из тих кратких сусрета ми је било јасно да је он писац који личи на своје књиге: да је поштен, темељан и нимало наиван.
Крај прошле године у Србији и Београду обележио је спин луксембуршких медија и њихових сателита о „фантомским гласачима из Републике Српске“. Говор мржње који се просуо на Србе са западне стране Дрине подсећао је повремено на хабсбуршку и ендехазијску пропаганду. Ти људи су проглашени некаквим троглодитима и неписменом поткупљивом багром.
Добри сигнали
Једва месец дана касније, Стево Грабовац из Бање Луке осваја НИН-ову награду, серија „Кожа“ Николе Пејаковића из Бање Луке осваја срца огромног броја гледалаца РТС-а, а иступи младе књижевнице Лане Басташић из Бање Луке у немачким и англосаксонским медијима, а поводом израелских злочина у Гази, цитирају се широм света као пример часног и моралног става унутар надасве корумпиране интелектуалне и уметничке глобалне сцене.
Било би добро да се Грабовчев роман чита, да му награда прискрби ону видљивост какву је некад доносила. Он је написао роман о „суочавању са прошлошћу“, али не на начин на коју ту фразу интонирају комесари и плаћеници.
Напослетку, овај и овакав избор је добар и за НИН. Киднапери једне старе традиције усудили су се да интервал своје „владавине“ прикажу као једини правоверан период историје овог листа. Ако су судбина недељника и судбина награде нераскидиво повезане, оваква одлука би могла бити сигнал да је могуће да и лист поврати барем део старе славе.
Мухарем Баздуљ
Извор: РТ.рс
