Kад се у Црној Гори осврнемо око себе видимо да немамо љевицу, већ је на њеном мјесту десница која се лажно представља. Постојећа номинална десница је пак конзервирана у борбама које припадају давно прошлом времену.
Тектонски поремећаји настали након пада Берлинског зида, распада Совјетског савеза (а успут и СФР Југославије) те трансформисање тадашње љевице у Европи и САД у партије “трећег пута” умногоме су пореметили било какву идеју постојања политичког спектра. Самим тим је данас незахвално говорити о диференцирању на лијево и десно, уз свијест да љевица итекако станује у Јужној Америци, али да само повремено дигне главу у Европи (раст подршке Меланшону у Француској, лабуристи за вријеме Kорбина у Британији, појединачне ЕУ партије сакупљене у ПЕЛ). Тако нешто је још теже у држави која је у тим терминима, због предуге несмјењивости власти, прет-политичка.
Kолико год би пуристи вољели да пођеле лијево-десно водимо на основама Маркс-Смит, то данас није случај. Оне су се претвориле у дијапазон мимоилажења које неријетко диктирају актуелни догађаји у САД или неким другим утицајним земаљама. Тако та раздвајања налазимо у питању НАТО-Русија, атеизам-религиозност, те кроз цио низ социјалних питања о браку, абортусу, ЛГБТИQ правима, питањима безбједности, имиграције и слично.
Након Другог свјетског рата власт у Црној Гори су носили номинални “љевичари” све до 2020. године. Наиме, црногорски огранак Савеза комуниста се 1991. године трансформисао у Демократску партију социјалиста а са њом су, од 1997 на даље, власт увијек чиниле и неке друге партије које су по имену биле социјалистичке. Вјерујем да би сваког изненадило да су партије са овим именима предсједавале апсолутној распродаји некадашње друштвене а тадашње државне имовине, да су економски форсирали идеју слободног тржишта и неолиберализма које је у пракси био чист кронизам, тип капитализма у ком везе између лидера из политике и бизниса отварају сва пословна врата. Након промјене власти, њихов највећи ангажман у погледу економије био је жестока критика реформе у чијој основи је повећање минималне зараде. Бити на љевици а развијати кронизам, распродавати државну имовину и борити се против минималне зараде је чист оксиморон. Истовремено, ове партије нису биле у складу са лијевим идејама антимилитаризма, антиимперијализма, космополитизма, прогресивног система опорезивања, буџетског фаворизовања здравства, школства, јавног саобраћаја и улагања у универзалне системе права и сигурности.
Десница се с друге стране понаша као да се налази у седамдесетима. Није спорно да конзервативни спектар увијек мало каска за актуелним збивањима али враћање на теме које је и савремена десница ријешила давно је модус понашања. Kонстантно се прича о аманетима владара из претходних вјекова, о вјери прађедовјској и души словенској, о томе да “живимо као наши стари”, истовремено кокетирајући са теоријама завјере са маргина западног десног спектра док се боре против “зала савременог свијета”. Разлике између доктрина ових политичара и религијских вођа малтене не постоје и неријетко се ти политичари и крију између оног што су догматске изјаве религиозних великодостојника.
Kад се тако осврнемо око себе видимо да немамо љевицу, већ је на њеном мјесту десница која се лажно представља. Постојећа номинална десница је пак конзервирана у борбама које припадају давно прошлом времену. У Црној Гори можете рећи да сте љевичар или десничар, али немате партију која вас идеолошки представља нити коју занима она основа – Маркс или Смит.
Извор: okruzenje
