Станислав Винавер: Његош и зли волшебници

Пише: Станислав Винавер

I

Као и толики други, и Његош је изигран злим волшебницима. Улога злих волшебника јесте: спречити ослобођење човечанства.

Велики духови стално раде на свеопштем ослобођењу. Велики духови откривају односе, који постоје у Космосу, и тим самим доприносе ослобођењу, јер је констатовање једнога односа, већ покушај преласка у други.

Зли волшебници не могу да задрже велике духове у њихово­ме ослободилачкоме раду. Али зли волшебници дошли су на страшну и кобну мисао, која упропашћује све што велики духови у своме свеобимноме заносу и свеспасавајућем грчу обухвате и освоје. Зли волшебници, штавише, постигну, да оно што је учињено противу власти злих волшебника, буде у ствари једна нова помоћ, послужи не за обарање њихове владе већ за учвршћивање.

Динамику великих духова зли волшебници не спутавају, они је још више разобруче – али је упуте другим правцем.

Све што велики духови учине за спасење света, све то постаје један оков више, који веже и држи робове, и не да им да схвате вечити полет свега живога.

Има – то тврде – великих духова који су у служби злих волшеб­ника, али ми знамо да су сви они силом своје мисије у васељени, противу волшебника иако, најчешће, раде за волшебнике.

Александар Живковић – Његош као савременик (поводом документарне ТВ серије)

Велики духови схвате борбу неких сила, и изнесу је, на конкре­тан начин. Чим је нешто изнесено, изнесен је и привремени, локални резултат те борбе, која од искони траје и у будућности увире. Тај резултат, као што је јасно, јесте само привремена равнотежа, јесте само симбол борбе а није сва борба, а још мање крај борбе. Зли волшебници пре свега увере нас да је борба била због тога сићушно­га и случајнога резултата. и да је према томе сад завршена.

А затим, увере нас, да је постигнути резултат циљ не само те борбе, већ један од вечитих циљева. И тако резултат постане пре­прека, јер силе које су привремено довеле до тога, делују и даље и морају га надмашити, пружају изнад њега руке, морају га прећи, оставити иза себе. Нас хоће да нагоне најпре, да нешто постигнуто сматрамо не као прво приближење ономе, чему смо пошли, већ као крај тежње.

Затим нас нагоне да тај крај сматрамо као дефинитиван, те се он, тај крај, та прва приближна равнотежа, употребљује противу сва­ког тражења нове равнотеже, оних истих сила које су створиле прву, и које морају ићи даље. Један створени свет постаје сметња сваком новом свету.

Тако све постигнуто, место да буде подстрек даљим пости­завањима, постаје барикада, брана, препрека. Тако неки духови долазе до нихилизма и не желе да победе, јер знају, да ће свака њихова епизодична победа отежавати све више велику борбу, ко­начнију победу, због које се и дошло до једне прве победе. Зли волшебници од сваке победе Великих Духова стварају бедем да­љем продирању духова. Зли волшебници искоришћују и своје рођене поразе, у борби противу великих духова, и од својих пораза ствара­ју себи грудобран.

II

Његош је песник револуције. Зли волшебници створили су од њега пе­сника национализма и духовне контрареволуције. Његошеви стихо­ви пламте да нас запале бунтом, а зли волшебници учинили су да их погрешно схватимо, и да се вечити позив на буну схвати као химна успеху неке случајне буне из прошлости, која је дефинитивна, која не допушта ново идење у суштину људских односа. Као да је та борба у прошлости била једина борба, и као да је само због ње јечао гром револта кроз кршеве, кланце и урвине каменитих десете­раца у Горском вијенцу.

Један од помоћника злих волшебника на делу савлађивања Ње­гоша и довођења Његоша у службу злих волшебника, јесте професор Брана Петронијевић. У својој књизи Филозофија у Горскоме вијенцу, господин Петронијевић стара се да докаже да је Његош дубока фи­лозофска природа и да је Горским вијенцем хтео показати таштину свега земаљскога. Зли волшебници у стању су прогласити Његоша великим филозофом, метафизичаром, чак и музичаром, сликаром, скулптором – само не оним што јесте: највећим револуционаром у српској књижевности.

Његошева антрополошка идеја: Сто осамдесет година од објављивања “Луче микрокозма”

Професор Петронијевић упућује осећање другим током. Ме­сто да ђачка пузећа свест нађе ослонца у Његошевом тексту при докучивању основне мисли која извире из текста: а то је непомир­љива револуционарност, борба до истраге са сваким компромисом – професор упућује ђака лажним трагом. Ђак тражи, упућен од г. Петронијевића, не: дубине револуционарног расположења, већ: неку далеку метафизику, одрицање, абнегацију, илузију, Мају, Ин­дију, пресићени и себе свесни песимизам. То је један сјајни трик злих волшебника: открити у човеку и оно чега нема, само не дати да се докучи оно што дух у ствари јесте и хоће.

III

Кад Његош износи своје најосновније, најбитније: да је прва дуж­ност човека бунити се на неправду, да зато човек има у себи божанску искру, онда то господин Петронијевић назива „хума­низмом” Његошевим, и доказује, као да је то нека његова дру­гостепена одлика.

Сав је Његош у овоме:

Ал’ тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија

Сав се Његош огледа у ономе:

Коме закон лежи у топузу,
трагови му смрде нечовјештвом

Главни је нагласак Његошев у ономе:

Он је хајдук робља свезанога,
[…]
ја сам хајдук те гоним хајдуке,
гласнија је моја хајдучина

А то је све – за г. Петронијевића – неки хуманизам! Није то хуманизам, већ револуција, већ бунт, потреба, оправданост, и дужност бунта.

Код Његоша има веровање, и то најдубље, најприсније, нај­страсније: да се на насиље мора одговорити побуном, да је то прва и основна дужност свега живога, да све живо само за то и живи, што се бори са насиљем, које се њему хоће да наметне.

Међутим постоје силе, које егзалтују, које доводе до врхун­ца, до зенита, ове најсветије одлике: то је поезија. Дужност поезије јесте: дати блесак, дати елан револуционарности човековој.

Песник је код Његоша највећи маг, који пружа замах, полет, лепоту светиње и нимбус божанственога – свему ономе и сваком ономе ко се бори противу насиља:

Званије је свештено поете,
глас је његов неба влијаније

Вели Његош у Лучи.

И опет:

Твар је Творца човјек изабрана!

И опет:

Свемогућство светом тајном шапти
само души пламена поете

Песник је тај који постиже све, својом интуицијом, и зато песник јесте пламен, који запаљује човечански материјал на свету борбу за основно право човека: да буде човек.

Проф. др Соња Томовић Шундић: Његош је захватио у цјелину наше најдубље духовности и то исказао пјесничким језиком

Поезија чини да је не само јунаштво потребно, (ради одбране основног права), већ да је јунаштво и лепо, опјањује:

Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења

Сам инстинкт, без кога човек не би био човек, удружио се са поезијом, да би постао свештенији, лепши, дивнији у очима покољења:

Милош баца у несвијест људе

И опет, Мићуновић се пита, шта су јунаци, који иду у смрт, у бор­бу за основно право:

Што су они? Жертве благородне
да прелазе с бојнијех пољанах
у весело царство поезије

Дакле, оно што држи и чини човека, открива му се у сјају толике лепоте, да је не само етички, већ и естетички императив.

Опет, Мићуновић:

Ђе се гусле у кућу не чују,
ту је мртва и кућа и људи

Тако је већ сам Бог Његошев хтео, да оно, што је најпотреб­није буде и лепо, да буде и примамљиво. Већ због тога не може се сумњати у божју искру у човековим грудима.

Саме мртвачке кости играју у гробу, ако се започне борба. Војвода Милија жали се:

Не смијемо ништа започети
што би народ к витештву зажегло,
што би свете кости прађедовске
огрануло, да у гроб играју

Игуман Стефан лута деценијама, и долази међу своје Црногор­це, да их подстакне на борбу са сваким опортунизмом, на борбу без оклевања и сумње (јер игуман не сумња, напротив, он зна, да се мора борити, да се не сме чекати, да је истина у ономе инстин­кту који заповеда: не покоравати се ономе што човека понижава):

Ја сам многа зажегâ канђела
на олтару цркве православне,
па сам слијеп дошâ међу вама
да поџежем, колико узмогу,
и ваш огањ свети на олтару,
на олтару цркве и поштења

Дакле, свештеник, кад је највиши, по Његошу, није Хамлет, као што држи г. Петронијевић – не, он је оно што и песник, он је тај који има да егзалтује, који има да поджегне огањ борбе. Црква код Његоша јесте оружје борбе за ослобођење човека. Свештеници су највиши они, који могу да одушеве највећи број за ту борбу.

Овој борби естетика служи као ауреол. Код Његоша је сва есте­тика борбена, и оно што више и јаче подстиче на борбу, то је и лепше, па чак Милоњићева снаха, лепа је, у функцији симбола борбе, лепа је да оплаче јунака:

дивне ли га очи оплакаше,
дивна ли га уста ожалише…

Од све естетике борбе, од овог обожавања борбе за основно право, г. Петронијевић је створио неки
песимизам, који пореди са Шопенхауером. У својој поезији Његош није песимист. Песимизам се код њега јавља као тренутна клонулост, као привремени неу­спех, као размишљање које сумња у инстинкт, а инстинкт је: бунт, револуција.

Његош проповеда да се мора покоравати томе инстинкту, који је мудрији, већи, разумнији, савршенији, од свакога мудровања:

Кад сам годе много размишљавâ,
вазда ми се посâ повуковâ

Инстинкт, духовни вођа, јесте оно што боље зна, но ми, што тре­ба чинити. То је један категорички императив: то је Његошев кате­горички императив побуне:

а ја зебем од много мишљења

вели Мићуновић. И опет кнез Раде:

Него удри докле махат можеш

И опет:

нека буде што бити не може –
[…]
на гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење

И опет:

У крв ће нам вјере запливати –
биће боља која не потоне!

И опет:

Приправља се, док одједном пукне

И опет:

Иште свијет неко дјеиствије,
дужност рађа неко попечење,
обрана је с животом скопчана

Што значи, најпростије и грубо речено: не помаже мислити, мора се радити по инстинкту: ко се не брани, томе не само да ће бити зло, (то би био песимизам), већ тај уопште не може опстати. Не помаже мислити, одгађати, удешавати, проналазити разлоге, плашити се неких даљих последица: мора се борити, мора се подати инстинкту, иначе нема живота. Све је остало споредно:

Ранко Рајковић: Његош у умјетности

Све природа снабд’јева оружјем
против неке необуздне силе,
против нужде, против недовољства

Значи, да је инстинкт у нама, у праву, јер природа, која је у нас усадила да се морамо борити за своју духовну, за своју чо­вечанску садржину и достојанство, та нам је природа дала и оружје за одбрану. Такав би био тај Његошев, на силу бога, дарвинизам.

нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стјесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би се у кам очајала

I:

Што је човјек, а мора бит човјек!

То значи, да ће инстинкт увек наћи начина да победи, да ће свака невоља бити побеђена новим оружјем и да основни закон (да човек мора бити човек) – да ће тај закон бити одржан по цену отимања од саме природе нових средстава и начина за одбрану и победу. Ово би била нека суврст гетеанства. Гетеу је човечански облик случајност, а огањ, буктећи у облику, битност. Стари Гете тражи да му се да нови калуп, јер се огањ не сме угасити. Стари Гете тражи за себе ново, младо тело, да би у њега пренео свој огањ.

А Његош зна да сваки калуп има свој огањ – и место да само мења калупе, (који ће опет пропасти у борби, извештати), он тра­жи сарадњу природе, (као и Гете) али сарадњу стваралачку. Он не тражи привремену помоћ (да му природа узајми за сада један нов облик, калуп – а после?). Он тражи да му природа пружи нових, невиђених, незнаних начина, путева, средстава, могућности да се огањ одбрани као такав. Он тражи нова оружја одбране. Једно је већ нашао Његош: то је поезија…

тек соколу прво перје никне,
он не може више мировати,
[…]
Све је ово некаква наука!

Инстинкт, али не инстинкт органског самоодржања, већ инстинкт борбе за одржање неког највећег, највишег принципа у себи:

Нâда нема право ни у кога
до у Бога и у своје руке

Тај инстинкт, дакле, не чека чуда и знамење. Српска народна песма често је исто тако револуционарна као Његош, али је она много мистичнија, много више прожета космичким духом свеоп­ште узрочности. Револуција је у њој последица космичких прилика. Зато српска народна песма тражи и нека знамења и прилике и знак, који најпре треба да буде дат. Његошу је нагон све и свја. Њему не треба никакав спољни звездани упут, никаква опомена неба:

Удри врага, не остав му трага

Не мора да се чека, сем ако је чекање предвиђено, а акција има доћи неминовно после њега.

Вуку Мићуновићу су они, који иду за потурицама (то јест опор­тунисте) још мрскији но и само одрицање инстинкта (јер потурице су одрицање нагона, они се старају да докажу да нагон вара):

Мрзнî су ми они него Турци

IV

Међутим има у Његошу места очајања и сумње, но то су већ па­узе, увек очекивање, и увек то су само рефлексије, то није она цела акција, ни цела слика, ни цела метафора, ни цео уметнички покрет.
То је део општије метафоре, и општијега покрета, то је привремено негирање, да би афирмација изашла што горостаснија.

Од таквих појединих висоравни међу бескрајним полетом вр­хова, г. Петронијевић створио је легенду о песимизму Његошеву. Песимизам једнога уметника има се тражити не у рефлексији, већ у уметности уметниковој. Његош је оплео венцем целе своје умет­ности револуционарни нагон човеков. Према томе Његош би био песимиста када би показао да нас тај нагон обмањује, да нас дакле, обмањује оно што је основно и готово једино. То би био Његошев песимизам, као што је песимизам научника Фауста када дође до сазнања да је сва наука ништавна, као што би био песи­мизам код Бајроновог Дон Жуана када дође до осећања да је љубав ништавна, као што је песимизам код цара и властодршца Соломуна кад осети да су царство и власт ништавни.

Када је џин Фантастичне симфоније схватио (у своме дневни­ку) да музика није апсолут – то је био песимизам Берлиоза. А када би неки Флоберов апотекар који свира у флауту недељом и празници­ма, појмио да музика није апсолут, он би место музицирања ба­цио се на пецање рибе или на јахање. И то не би био тада песимизам господина Хомеа, јер душа г. Хомеа не трепти сва у откровењу музике. За господина Хомеа, типичног Француза, песимизам би дошао тек када би он посумњао у плитке идеје Огиста Конта, које су га заносиле и одржавале.

Код Његоша нагон се стално слави и тај нагон побеђује. Побе­ђује идеја да се не сме пристајати ни на какав компромис. Побе­ђује идеја, да се све потурице морају истребити, ма какве биле жртве. Горски вијенац на крају прелази као у ликујућу експлозију оргуља које глорификују победу вечитога принципа непомирљиве борбе за сачување вишега човека и његовога достојанства. У игуману Стефану, који носи 80 година борбе у својој свести, пева, кликће, припева старачка душа, као у прве дане најсјајније младости. Сви су се уверили да су добро учинили што су послушали свој нагон. И спев се свршава симболичким позивом Мандушића Вука за нове борбе:  само је оружје оштећено, али не и принцип, који ствара оружје. Нико није сада мање борбен но што је био пре исхода великог сукоба.

Његош није песимиста, јер није песимиста у оном свом основ­ном. Г. Петронијевића обмануо је израз, обмануле су речи, неке фигуре и нека привремена клонулост. Песимизам, као и свака битност, има се тражити у основном, у оном што се хтело и што се осетило.

Његош је крајње револуционаран и у тој револуционарности оп­тимиста.

Ово сваки мора осетити, ко је и једанпут читао Горски вијенац.

И сав труд, сав нагон злих волшебника иде на то, да нас увере да је Његош био што је најмање могао бити: човек који сумња у оно оружје које му је природа дала, да сачува божанску искру у себи; човек који сумња чак и у своју божанску искру…

Извор: Глиф