Управо око борбе за политички и економски утицај над Украјином и започиње читав ланац догађа који ће довести до насилне смене Јануковича са власти, присаједињења Крима Русији и почетка грађанског рата на истоку Украјине. Очигледно да 2014. године сукоб САД и Русије прелази на виши ниво, са увођењем озбиљнијих санкција, које још увек не значе прекид односа између Русије и Запада.
Ране 1990-е године су деценија у којој се рађа савремена Русија. Са једне стране оне представљају трагичан период за многе грађане који никако нису били психолошки припремљени, нити су имали знања како да преживе у новом капиталистичком економском моделу. Совјетска планска привреда представљала је изолован систем од западног капиталистичког система производње. Никакве реформе нису могле да преспоје та два система. Спроведена је такозвана шок терапија, која је означавала масовни губитак посла за велики број грађана, али и нагло богаћење бивших кадрова КПСС који су се на време пребацили на нови колосек. Млади Владимир Путин тада се у улози политичара појављује у Санкт-Петербургу. У политику га уводи Анатолиј Собчак, тадашњи либерални градоначелник Петербурга. Са друге стране, последња деценија 20. века у Русију доноси слободу говора, мишљења, окупљања. Развијају се слободни медији, дискусија, људи по први пут без санкција могу да разговарају о репресијама совјетског система, о грешкама њених империјалних руководстава. Тада на свет долазе нове и слободне генерације Руса, ненавикнуте да им неко запушава уста и диктира шта да мисле. Борис Јељцин, 1992. године, званично изјављује „да је време када су Америка и Русија посматрале једна другу кроз нишан завршено“. Русија престаје да води империјалну спољну политику и покушава да се укључи у западни свет.
Позне 1990-е су мање оптимистичне од раног дела дате деценије, са подједнаким економским проблемима, али и са повећаним унутрашњим. Национализам мањинских народа букти и у самој Русији. Чеченија као најагресивнији део северног Кавказа са дугом историјом оружаних сукоба против централних власти покреће грађански рат за отцепљење своје територије. За време Другог светског рата чеченска нација је једна од оних које су биле подвргнуте тоталним репресијама од стране стаљинског режима, готово читав народ је био присилно пресељен у Централну Азију. Економски и унутарполитички проблеми мењају и слику Русије. Пред тесне изборе 1996. године Борис Јељцин почиње да мења реторику, од прозападне на проруску, али не и антизападну. Исте године још увек млади Владимир Путин после пораза свог шефа Собчака на губернаторским изборима прелази из Петербурга у Москву, у тим Јељцина. Истовремено, Јевгениј Примаков, нашим читаоцима познат као министар спољних послова Русије за време НАТО агресије против Југославије, добија место начелника руске спољнообавештајне службе. 1997. године Русија усваја нову Концепцију националне безбедности, званични документ, по коме се ширење НАТО означава као претња националној безбедности. У том стратешком документу се налази и део како руски језик мора да постане доминантни и званични језик комуникације држава које улазе у Савез независних држава, бивших совјетских република. Бомбардовање Југославије ставља тачку на Русију која стреми ка Западу. Одустајање од затварања у себе је трајало или пет година, ако узимамо у обзир временски одсек од 1992-97 када се усваја нова национална стратегија, или седам година, ако нам је оријентир напад на Југославију. У исто време НАТО почиње прво ширење на исток, обухватајући Пољску, Чешку и Мађарску.
1999-2007 представљају прва два мандата владавине Владимира Путина. У том периоду он се фокусира на одлучно пацификовање Чеченије војним путем како би била стављена тачка на пробуђене мањинске национализме још из 80-их и 90-их. У овим годинама Путин у великој мери наставља реторику Бориса Јељцина – проруску, али не антизападну. На економском плану Путин не уводи социјалистичке реформе, он задржава претходни либерални капиталистички систем, али га усмерава ка моделу државног капитализма. Преведено са језика теорије на језик праксе то је означавало прављење директних договора са моћним тајкунима из 90-их – или ћете подржавати државу и гарнитуру на власти или нећете радити у Русији. Они тајкуни који нису били сагласни са тим договором завршили су неславно, попут Березовског или Ходорковског.
У домену финансија Путин наставља либералну политику ослањајући се на стручњаке из приватне Централне банке Русије. Овај приступ омогућава већи прилив страних инвестиција у Русију који Путин користи да превремено отплати све другове ММФ-у 2005. године и Париском клубу 2006. године. Тиме Путин демонстрира да је Русија достигла економску стабилност и изашла из криза 90-их. Он покушава да око Русије окупи бивше совјетске републике путем стварања заједничког економског тржишта, на шта пристају и Украјина и Казахстан 2003. године. Преговори у том циљу су вођени и са Шеварнадзеом у Грузији и са молдавским руководством. САД на ову стратегију одговарају двојако – 2004. године шире НАТО од Балтика до Црног мора и подржавају смене режима у Украјини и Грузији. Русија наставља да шири своју тржишну унију, укључује у њу Белорусију, Јерменију и Киргистан. У сфери безбедности Путин 2002. године формира ОДКБ, одбрамбени војни савез са истим чланицама које улазе у заједнички економски простор са додатком у виду Таџикистана и Узбекистана. Период надметања САД и Русије на простору бившег СССР-а кулминира 2007. године када је Путин на Минхенској конференцији одржао свој историјски говор у коме је најавио стварање мултиполарног света.
2008-2014 представља период отвореног сукоба САД и Русије који излази из притајене фазе. Први војни окршај представља петодневни рат у Грузији 2008. године. Русија званично оптужује грузинско руководство и САД за почетак рата, док Грузија и САД оптужују Русију за провоцирање војног сукоба кроз терористичке акте Јужне Осетије, која се налазила под протекторатом Русије. Русија наноси пораз грузинској војсци, док САД не пружају војну помоћ званичном Тбилисију кога су дотад приказивали као неформалног савезника. Сукоб у Грузији уследио је неколико месеци након што су САД званично признале независност Републике Косово*, што је један од могућих фактора за реакцију Русије у Грузији, која онда и сама признаје независност Абхазије и Јужне Осетије. САД по први пут одговарају минималним санкцијама и настављају политику ширења НАТО на Балкану. Русија не седи скрштених руку и у Украјини, она до 2010. године води усиљену политичку и информациону борбу са САД што даје одређене успехе, пошто је Виктор Јанукович, украјински тајкун који није водио прозападну политику, успео да победи на председничким изборима 2010. године. Борба око утицаја се није ту прекинула. У новембру 2013. године Јанукович одбија да потпише Споразум о стабилизацији и придруживању са Европском унијом суочен са могућим прекидом економских односа са Русијом, што би нанело озбиљну штету украјинској економији.
2014-2022 започиње Мајданом, обојеном револуцијом у Кијеву. Управо око борбе за политички и економски утицај над Украјином и започиње читав ланац догађа који ће довести до насилне смене Јануковича са власти, присаједињења Крима Русији и почетка грађанског рата на истоку Украјине. Очигледно да 2014. године сукоб САД и Русије прелази на виши ниво, са увођењем озбиљнијих санкција, које још увек не значе прекид односа између Русије и Запада. Русија се одлучује за агресивнију спољну политику и започиње интервенцију у Сирији, 2015. године, како би онемогућила консолидацију Блиског истока под контролом САД и Израела. Путин први пут успешно демонстрира да Русија има војни домашај шири од бившег СССР-а. Мења се и спољнополитички дискурс – НАТО и САД од противника постају егзистенцијална претња Русији. Модернизација оружаних сила Руске Федерације одвија се током целог времена владавине Владимира Путина, а нарочит акценат на војну моћ ставља се од 2014. године и ступања у индиректни војни сукоб са САД. На Валдајском форуму 2018. године Путин је званично објавио да је структура међународног поретка мултиполарна. 2020. године Русија усваја нову нуклеарну стратегију по којој дозвољава могућност да Русија прва искористи нуклеарно оружје у случају „егзистенцијалне претње“.
Тиме је послат јасан сигнал НАТО и САД – ако покушате да нас зауставите у неком војном сукобу примењујући директну конвенционалну силу то свеједно може довести до примене нуклеарног оружја са наше стране. Сцена је била спремна за сукоб у Украјини. Оно што није било јасно јесте да ће Русија прва повући потез. Ступањем у рат у Украјини, Путин је повукао јасну границу између Запада (који се опет ујединио због рата у Украјини) и Русије. Односи су фактички и неповратно враћени на ниво не Горбачова, већ Брежњева. Русија је тако прешла цео пут од либерализације 90-их, до поновног прекида односа са Западом, то ће се неминовно одразити како на њену спољну политику (продубљивање билатералних односа са државама које се не придружују Западу), тако и на унутрашњу (деконструкција демократских тековина 90-их).
Александар Ђокић
