Пише: Душан Достанић
Подршка странкама владајуће коалиције се топи као снег на сунцу, док опозициона Алтернатива за Немачку (АфД) незадрживо јача, те ће у наредном периоду ова странка представљати најснажнију опозициону снагу. Тако би се у једној реченици могли сумирати резултати покрајинских избора у Баварској и Хесену, одржаних у недељу 8. октобра. Све три владајуће странке имају разлога за забринутост, што се највише односи на социјалдемократе (СПД) канцелара Олафа Шолца.
Са око 14% у Хесену и 8,4% у Баварској најстарија немачка странка пала је на ниске гране. Резултат у Хесену посебно је болан за Ненси Фезер која је била носилац листе у тој покрајни и која у својој јединици не само што није успела да освоји директан мандат, него је остварила лошији резултат од њене странке. Све то и не би био толико снажан ударац да Фезер у влади Олафа Шолца не обавља дужност министра унутрашњих послова.
Слободно се може рећи да су њеном лошем резултату допринеле и ружне афере у које је умешана (овде), као и катастрофална усељеничка политика. Поред тога, за СПД у Хесену је посебно непријатно то што се значајан број њихових гласова прелио Алтернативи за Немачку – чиме је борба против деснице, на којој инсистира Фезер, одбачена и од социјалдемократских бирача.
О непопуларности Ненси Фезер сведоче и анкете објављене у Билду. Скоро 58% испитаника мисли да би Фезер требало да се повуче са места министра. При томе је не подржавају ни бирачи СПД, па док 40% њих сматра да она треба да остане у министарској фотељи, исто толико гласача њене странке није задовољно њеним радом. Резултати СПД у Баварској нису ништа бољи и странка је остварила свој најгори резултат изгубивши око 120.000 гласова.
У светлу бројки
Зелени који дају тон немачкој политици су такође у паду у обе покрајине и нису успели да пређу ни 15% – што је тежак ударац за странку која води министарства спољне политике и привреде. Стога није ни чудно када, према анкетама из Билда, 57% Немаца жели нове изборе на савезном нивоу. Наиме, грађани су углавном незадовољни миграционом, климатском, економском и социјалном политиком, при чему је то незадовољство у првом реду усмерено према Зеленима као главним заговорницима политике отворених врата. Статистике кажу да таква политика није само неодговорна, већ и смртно опасна. Недавно се појавила информација да је 2022. решено 332 случаја „злочина против живота” у које су умешани имигранти. При томе, 38 Немаца је изгубило живот. У светлу бројки обећања о депортацијама делују у најмању руку неубедљиво.
Док је у Хесену либерална ФДП на једвите јаде успела да са пет одсто пређе изборни праг – у Баварској је остала испод црте. Њихови гласови отишли су углавном ка демохришћанима, Алтернативи за Немачку и у Баварској Слободним бирачима. Поново, анкете које је објавио Билд показују да 53% бирача ФДП мисли да су нови избори на савезном нивоу неопходни. Све у свему, анкете и резултати из Баварске и Хесена показују да би либерали ускоро поново могли да остану ван Бундестага. Резултати избора у Хесену и Баварској тако потврђују оно што показују и бројне анкете: садашња немачка влада не ужива поверење грађана и ту ни влади наклоњени медији не могу више много да помогну.
Ван покрајинских парламената ће остати и Левица, с тим што је у обе покрајине ова странка добила скоро дупло мање гласова него на прошлим изборима. Део руководства је за лоше резултате одмах окривио Сару Вагенкнехт која је у међувремену напустила партију и најавила оснивање сопствене организације (овде). Тиме је Левица изгубила не само неколико посланичких места у Бундестагу – него и најпознатије лице странке. Другим речима, не може се очекивати да ће после одласка Саре Вагенкнехт и њених присталица доћи до самообнове Левице. Напротив, странка наследница источнонемачке владајуће СЕД је у дубокој идентитетској кризи и очигледно на путу да постане политички безначајна појава.
На први поглед би се могло закључити да су победници покрајинских избора ЦДУ и њихова сестринска странка из Баварске ЦСУ. Наиме, обе странке су убедљиво прве са преко 30% гласова. Међутим, док је у Хесену ЦДУ поправила изборни резултат, ЦСУ Маркуса Зедера је у Баварској доживела мали пад од 0,2%. Ово незнатно опадање би, ипак, морало да забрине баварског премијера, будући да је на прошлим изборима ЦСУ доживела свој најгори резултат још од 1950. године. Са овим ситним губитком уочава се тенденција даљег снижавања поверења.
Анкете показују да бирачи имају све мање поверења у способност ЦСУ да се бори против криминала или да води привредну политику – што су поља на којима је странка некада суверено владала. Ствар изгледа још горе уколико се има у виду да је ЦСУ у време Франца Јозефа Штрауса сама прелазила 50%, а у време Едмунда Штојбера и преко 60% гласова. За Зедера су такви резултати незамисливи, што још једном потврђује да је стари партијски систем Немачке у коме су доминирале две странке неповратна прошлост. При томе се око 80.000 гласова од ЦСУ прелило Алтернативи за Немачку.
Ствари по Зедера стоје још лошије уколико се има у виду да је чувени Франц Јозеф Штраус страначку стратегију сажео у формули да десно од ЦСУ не сме постојати ниједна легитимна партија. Речју, ЦСУ је свој успех дуговала томе што је одржавала монопол на целом простору десно од центра, усисавајући конкуренцију или је потискујући на политичку маргину. После ових избора је та заоставштина распршена на комаде. Зедер не само да није успео да спречи појаву конкуренције здесна, него Слободни бирачи (ФВ) и АфД у збиру имају чак 30% гласова. То је последица генералне социјалдемократизације ЦСУ, као и Зедеровог вођења странке.
Зато у Баварској истински победник и није ЦСУ, већ Слободни бирачи и њихов шеф Хуберт Ајвангер. Упркос летошњој афери која је требало да га дискредитује (овде), Ајвангер и његова партија не само да нису оштећени – негу су остварили значајан раст. Баварци су умели да награде његово држање и први пут се догодило да политичар који се суочио са моралистичким замеркама није поклекао и повукао се пред координираним нападом левице. То показује да је Немцима доста моралистичког терора медијско-политичке елите. Чак 140.000 бирача који су пре пет година свој глас дали ЦСУ-у, сада је гласало за ФВ.
Што се Хесена тиче, упркос чистој победи, ни тамо ЦДУ-у неће бити лако. Наиме, очигледно је да ће Унија морати да пронађе коалиционог партнера. Иако су бирачи неоспорно гласали за промене ЦДУ – као појединачно најснажнија странка, ипак неће формирати коалицију са опозиционом Алтернативном за Немачку, већ, као што је пре неколико дана најавио њихов шеф у Хесену, Борис Рајн, са социјалдемократама. То значи да је досадашња коалиција са Зеленима прошлост. Према Рајну, нова коалиција би требало да образује хришћанско-социјалну владу која ће се залагати за снажну државу, снажну привреду и даљу „модернизацију”.
При томе није сасвим сигурно шта би ту могло бити хришћанско, а шта социјално. У сваком случају, таква коалиција значи да ни непопуларност Ненси Фезер, њена умешаност у афере, као ни историјски најгори резултат СПД нису препрека за учешће те странке у власти, односно да је ЦДУ спремна да зажмури на све номиналне идеолошке разлике. У таквој ситуацији се социјалдемократама и нема шта много замерити. И партија која губи подршку тежи да учествује у власти, свако настоји да капитализује гласове које је освојио. То је просто чињеница демократије. Међутим, то још не значи да ЦДУ неће морати да овај потез правда пред сопственим бирачима. Не треба заборавити да је један број оних који су 2018. године подржали ЦДУ сада гласао за АфД.
ЦДУ пред избором
И ту долазимо до резултата Алтернативе за Немачку која је у обе покрајине значајно поправила своје резултате, па је са преко 18% у Хесену постала друга странка по снази. Тиме се АфД дефинитивно етаблирала и у западном делу Немачке и више се о овој партији не може говорити као о источном феномену. Такође, чињеница да је АфД успела да привуче један број гласача свих осталих странака, као и значајан број апстинената говори да овде није реч о странци која има само једну тему – како се некада говорило – односно да је сада прерасла у истинску народну партију која окупља људе из различитих друштвених слојева.
Као што је већ речено, у Хесену је АфД много више бирача успела да одвоји од социјалдемократа него од демохришћана, одакле следи да патриотско-солидаристичко усмерење странке даје плодове и на западу земље. Овај резултат Алтернативе треба посматрати и у контексту невероватне кампање која се већ годинама води против ове странке, односно застрашивања, малтретирања, па чак и физичких напада на кандидате АфД-а (овде).
Ову изборну кампању обележио је и напад на копредседника АфД-а – Тина Крупалу – након чега је завршио у болници, а из његове странке чули су се гласови да је реч о покушају атентата на овог опозиционог политичара. Друго лице странке, Алис Вајдел, је полиција због озбиљних претњи које је добијала склонила на безбедну локацију. У контексту прокламоване борбе против деснице може се закључити да је прогон Алтернативе толерисан, па чак и индиректно подржан од стране државе.
Отуда следи закључак да ће у мери у којој буде умела да се понаша одлучно и суверено, односно уколико буде у стању да формулише јасну опозициону политику АфД само расти. Према анкетама, Алтернатива је већ сада у неким покрајинама на истоку земље прва странка по снази – што, само по себи, ЦДУ ставља у непријатан положај. Наиме, уколико ЦДУ не буде прихватио да уклони санитарни кордон и начини некакав аранжман са АфД-ом, демохришћани ће бити приморани да заједно са свим осталим странкама праве неку врсту опште коалиције против АфД-а – чиме би парламентарна демократија у Немачкој била доведена до апсурда.
Наравно, тиме би се политичка ситуација додатно поларизовала и свела на питање за или против Алтернативе за Немачку, односно за или против лево-либералног блока који укључује све остале партије – од Левице до Уније. ЦДУ ће се, дакле, ускоро наћи пред јасним избором. Уколико настави да само декларативно критикује политику Зелених, док истовремено машта о црно-зеленој коалицији, Унија ризикује да изгуби поверење бирача. Са друге стране стоји потпуна преоријентација странке и неки вид сарадње са Алтернативом, што са собом повлачи и демонтажу политичког наслеђа Ангеле Меркел, односно чишћење странке од оне струје која је још од Хајнера Гајслара преузела руковођење патријом. Мале су шансе да ће Фридрих Мерц имати воље и снаге за потоњу опцију.
Др Душан Достанић је сарадник Института за политичке студије. Ексклузивно за Нови Стандард
Извор Нови Стандард
