Покојни муфтија Зукорлић и Расим Љајић су били брана радикализацији и злоупотреби Бошњака за потребе западне дестабилизације Србије и читавог Балкана. Отуда би наша држава врло озбиљно требало да испита наводе о тровању муфтије, да испита позадину Љајићеве саобраћајне несреће
Недавно су објављени резултати пописа у две државе региона у којима живи наш народ. Они су катастрофални са позиције Срба и интереса српског народа. У Хрватској се наставио пад броја Срба и у њиховом релативном уделу у становништву, а у Вуковару су пали испод трећине. У Северној Македонији је то још већи пад јер је број Срба између два пописа смањен за читаву трећину, дакле за око 120.000 људи. При томе је чак осам посто становништва наводно одбило да се изјасни о својој националној припадности.
Оно што је неоспорно је да држава Србија и њени званични представници у земљи и овим државама нису урадили ништа да се ова пописна трагедија избегне. То је наравно супротно члану 13 Устава ове државе. Све ово ваља истаћи јер нас очекује попис у Црној Гори који ће тамошње власти и такозвана међународна заједница максимално користити како би сузбили последице литија те вештачки смањили број Срба. Бојим се да се овдашња власт и по том питању враћа на позиције од пре 2018. године.
Но од свега што се против нас ради некако највише обазривости би требало да изазову дешавања у Рашкој облaсти, односно Санџаку. Од тројице лидера бошњачког народа тамо, двојица су изгледа били предмет крајње сумњивих акција. Покојни муфтија Зукорлић, који је напрасно преминуо крајем прошле године, поново је постао предмeт интересовања медија када је његов син недавно саопштио како му је отац по свему судећи отрован. Тек који месец касније десила се контроверзна саобраћајна несрећа у којој је Расим Љајић преживео са озледама, док је његов сарадник погинуо. Ради се о два лидера који су утицајни и лојални држави Србији, и који су одабрали да се за побољшање положаја своје мањине боре кроз институције у директној комуникацији са политичарима на власти. А то може да буде проблем ако се не уклапа у планове великих сила.
Још 2005. на једном високом међународном скупу у Солуну на којем су се странци загревали за решавање косовског проблема на начин на који су то урадили 2008, имао сам прилике да седим са Николасом Вајтом из тада врло утицајне Међународне кризне групе (МКГ) и још једним господином. Упитан чиме се бави, Вајт је одговорио отприлике: Нечим што се Миши неће свидети – Санџаком. Мало је рећи да ми се није свидело. То да се МКГ бави Санџаком значило је отприлике да гледају какви су потенцијали за радикализацију и изазивање конфликта на том простору. Као део претњи према Србији да буде кооперативна у решавању косовског питања помињала се и могућност да се запали Рашка област, и доста се покушавало да се ради на увезивању Приштине и Новог Пазара. Све је јавно врло прецизно формулисао покојни амбасадор Цобел.
Посебно истакнуту улогу у тим настојањима имале су структуре и органи две западне земље, чији амбасадори и данас зачуђујуће много времена проводе на тим просторима. Једне нама ближе која има традиционално добро изграђен софтвер за подстицање етничких сукоба и друге удаљеније без које ниједна закулисна игра не иде било где у свету.
Покојног муфтију срео сам нажалост само једном у животу, прошле године негде у ово време. Након што смо успоставили контакт преко заједничких познаника и врло конструктивно комуницирали поводом пакета антипородичних закона, нашли смо се и провели једно два сата у изванредно корисном разговору. Дуго већ наиме покушавам да на нашим просторима повежем лидере из разних конфесија и заједница у борбу за очување природне породице каква је дефинисана чланом 16 Универзалне декларације о људским правима. Сарадња са муфтијом била је први успешан пример такве кооперације у којој смо заједно успели да бар нешто од тих мера зауставимо. У одличним говорима у скупштини максимално је користио правне и друге аргументе и материјале које смо му ми из Коалиције за природну породицу послали.
Но, осим тога причали смо о разним стварима. Између осталог говорио ми је о разним подстицајима споља и детаљним понудама које је имао пре свега од западних играча да радикализује своје пратиоце и изазове дестабилизацију па и оружане сукобе у својим крајевима. Али врло добро је знао да би управо његов народ највише настрадао и да би се поново направила зла крв међу комшијама, од чега корист могу да имају само спољни играчи. После свих авантура, фаза и излета на крају је схватио да за своју заједницу највише може да уради у Београду, кроз институције државе Србије, као што су то радили његови конкуренти. Његов одлазак је немерљиви губитак и за заједницу коју је представљао, и за државу Србију. Био је једини човек у нашем јавном простору који је говорио о штетности коцкања и помами и штети коју изазивају кладионице, стандардно је упозоравао на зло порнографизације, ријалитија и опадања јавног морала.
Он и Љајић су били брана радикализацији и злоупотреби Бошњака за потребе западне дестабилизације Србије и читавог Балкана. Отуда би наша држава врло озбиљно требало да испита наводе о тровању муфтије, да испита позадину Љајићеве саобраћајне несреће и да детаљније пропрати деловање страних служби на простору Рашке области.
Миша Ђурковић, Научни саветник, Институт за Европске студије
Извор: Политика
