Најбоља дела научне фантастике у ствари су филозофски мисаони експерименти који нас терају да постављамо важна питања. Када се размотри широк спектар апокалиптичких и постапокалиптичких сценарија могу се изоловати четири теме које су им заједничке. Како се испоставило, научна фантастика има много тога да нас научи о људској егзистенцији.
Најбоља научна фантастика је у ствари филозофија. Ласери и телепортери су забавни, али научна фантастика поставља суштинска питања. Замишља алтернативне светове и преувеличава исходе.
Представља нам мисаоне експерименте „Како би живот могао да изгледа”. Матрикс говори о знању и истини, а Звездане стазе се питају како да формирамо савршено друштво. Гатака разматра репродуктивну етику, а Свемирски војници говори о самој теорији рата. Правила Исака Асимова за роботе су важнија него икад. Научна фантастика, када је добро урађена, остаје у нашим главама дуго времена. Један од најпопуларнијих поджанрова научне фантастике представља апокалиптични и постапокалиптични свет. Серија Окружени мртвима је трајала 11 сезона, а Игре глади имају четири филма. Светски рат Зет продат је у 15 милиона примерака широм света, а серија Станица једанаест је освојила бројне награде. Која се дубља, филозофска питања крију иза уобичајених апокалиптичких идеја.
Кога да спасемо
Филм Када се светови сударе (1951) говори о космичкој катастрофи, а људи на Земљи планирају своје неминовно изумирање. Уочена је звезда луталица која ће уништити нашу планету. Сличне приче се такође налазе и у Дубоком удару (2012) и Измаглици (2007). У сваком случају, човечанству остаје довољно ресурса само да спасе мали део целе расе. Кога онда спасавамо?
Према Имануелу Канту, сва рационална бића имају исто право на живот и слободан избор као и сва друга. Нико не треба да буде третиран као средство за постизање циља, већ као вредан сам по себи. За Канта би, дакле, систем лутрије (као у Дубоком удару) вероватно био најбољи. За утилитаристе требало би да сачувамо оне који ће будућем човечанству обезбедити најбоље услове живота: лекаре, инжењере и најуспешније појединце.
У стварности, свет је готово сигурно ничеански. Уберменш нашег времена – генерали и владини званичници – биће први на свемирским бродовима. Није чак ни тајна да ако би дошло до нуклеарног рата, политичари би добили прво место у склоништима и бункерима.
Како да обновимо друштво
Постапокалиптичка фикција скоро увек приказује део друштва који обнавља и реконструише свет од прашњавих и напуштених остатака. Окружени мртвима и филм Последице (2021) приказују групе веома различитих банди или племена која поново успостављају драстично раслојене заједнице. Али један од најпродаванијих примера за то је Упориште, Стивена Кинга, где је постапокалиптична Америка подељена на добре у Небраски и злочесте у Лас Вегасу.
Ови сценарији постављају веома важно питање: Како бисмо изградили друштво када бисмо могли да почнемо од нуле? То је нешто што би било добра тема за разговор.
Ово је одјек добро познатог мисаоног експеримента Џона Ролса познатог као „изворна позиција“. У суштини, од нас се захтева да замислимо да смо пребачени у ново друштво, али уопште не знамо којој класи ћемо припадати, колико ћемо бити стари или ког пола ћемо бити, нити колико богати.
Како бисте из те позиције конструисали структуру и предрасуде тог друштва како бисте максимално увећали своје шансе да будете срећни и испуњени? Који би постапокалиптични свет био најправеднији према свима?
До које мере треба да контролишемо природу
Једна од кључних карактеристика успеха хомосапиенса је наша способност да контролишемо, укротимо или се супротставимо природи. Секли смо и палили шуме, преграђивали реке да зауставимо поплаве и припитомљавали животиње. Па ипак, много научне фантастике је засновано на сценаријима у којима су људи отишли предалеко, што је резултирало генетски модификованим монструозностима или климатском катастрофом.
Све ово поставља питање: У којој мери треба да покушамо да контролишемо природу?
Наивно је претпоставити да уопште не треба да контролишемо природу. Антибиотици, климатизација и грађевински инжењеринг омогућавају нам да манипулишемо природним поретком ствари. Они укључују убијање и уништавање. Френсис Бејкон и Рене Декарт су сматрали да је контрола природе неопходна за цивилизацију. Радило се о рационалном контролисању ирационалног; то је био ред из хаоса. Када су први људи посекли чистину у шуми да би изградили домове, то је без сумње било тако. Али долази се до преломне тачке – тачке када уништавање природе такође штети човечанству. Апокалиптичка фикција је одлично средство за испитивање када и како долази до тога.
Шта је уопште важно када си последња жива особа на свету
Филм 28 дана касније почиње сликом усамљеног, збуњеног човека који лута празним улицама Лондона. Ево човека који је остао сам у једном од најпрометнијих градова на свету. Роман Маргарет Атвуд Антилопа и косац, филм Ја сам легенда (2007) и Воли сви имају ликове који се сами боре у пустом, сабласно тихом свету. Сви они постављају егзистенцијално важно питање: да ли је ишта важније од наших међуљудских односа?
На први поглед, постапокалиптични свет делује прилично забавно. Без шефова, без редова и без финансијских брига. Можете да возите најбрже аутомобиле, да живите у луксузним вилама и да уживате у шампањцу који желите. Али после тога, шта? Шта радиш?
Једна од најмоћнијих прича за истраживање ове идеје је Пут Кормака Макартија. Приказује оца и сина који лутају пустим, хладним пејзажом. Нису сами; има разбојника и свакојаких ужаса, али све што је битно су њих двојица и љубав коју гаје један према другом. Када је свет у пламену, макар и ако има свега, а нема шта да се ради, шта је онда најважније? То су људи које волите. Када је авантуриста из стварног живота, Кристофер Мекендлес, умро сам у напуштеном аутобусу на Аљасци, његов дневник је садржао реченицу: „Срећа је стварна само када се дели“.
Без других људи, која је сврха било чега?
Извор: РТС
