Strah od povratka DPS-a na vlast (na velika vrata, ne na mala kao sa vladom URA-DPS) je argument koji se često poteže kada se priča o mogućim prevremenim izborima u Crnoj Gori koji bi bili rezultat skraćivanja mandata tekućem sastavu Skupštine.
Uglavnom se u korist tog argumenta govori kako birački spiskovi nisu očišćeni od građana koji nikako više ne mogu biti nosioci biračkog prava, što dijaspora ima pravo da glasa na izborima i tome slično.
Pritom se ignoriše činjenica da su rezultati izbora od 30. avgusta 2020. godine bili ostvareni pod istim formalnim uslovima, a još gorom atmosferom potkupljivanja, ucena i zastrašivanja biračkog tela. Nakon toga je usledio čitav niz lokalnih izbora na kojima je DPS ostvario gori rezultat, izgubivši čak i vlast na Cetinju.
Dalje, ignoriše se činjenica da partija URA već dve godine uporno drži sve bezbednosne resore, a do čišćenja biračkog spiska nije došlo. Ista partija i sada traži bezbednosni sektor za svog ministra. Takođe treba istaći činjenicu da skupštinska većina od 30. avgusta za dve godine nije predložila nijedan zakon u domenu izbornog zakonodavstva koji bi označio promenu izbornog okvira u Crnoj Gori (jedino ako ne računamo dogovor URA i DPS-a o adminstrativnom odvajanju Zete od Podgorice kako bi bio obezbeđen bolji rezultat DPS-u na lokalnim izborima u glavnom gradu Crne Gore).
Što se tiče prava dijaspore da glasa, to pravo postoji u različitim demokratijama (u Italiji glasovi dijaspore često imaju bitnog uticaja na konačni rezultat izbora). Baš ovih dana, na Novom Beogradu, a i u drugim beogradskim opštinama, osvanuli su bilbordi sa Miloradom Dodikom koji pozivaju građane Republike Srpske, koji očito žive van nje, da u oktobru daju svoj glas Dodikovom SNSD-u na predstojećim izborima u Republici Srpskoj. Neažurnost administrativnih službi u pogledu emigracije ozbiljna je i u drugim balkanskim državama (zapitajmo se da li se iko od nas odjavljivao sa svoje adrese u matičnoj državi ako je neko duže vreme provodio van njenih granica).
Pošto je DPS bio poražen pod boljim uslovima nego što su sadašnji, jer više direktno ne kontroliše MUP i druga ministarstva, onda bojazan od njegove pobede ne može biti argumentovana isključivo neažurnim biračkim spiskom. Pobeda DPS-a pre može doći usled osećaja velikog razočaranja onih građana Crne Gore koji su 30. avgusta glasali protiv DPS-a. Apstinencija će na sledećim izborima biti glavni saveznik DPS-a, a za takvo ponašanje birača nije kriva ta partija, već nesposobnost većine od 30. avgusta da uspešno upravlja državom.
Sa ili bez nove-stare vlade strah od povratka DPS-a će opstati jer objektivni razlozi za to neće nikuda otići. Ako se, povrh toga, događaji tako odviju da posle krizne zime dođu paralelni parlamentarni i predsednički izbori, nemojmo se čuditi ako se DPS vrati na vlast.
Aleksandar Đokić
