Страх од повратка ДПС-а на власт (на велика врата, не на мала као са владом УРА-ДПС) је аргумент који се често потеже када се прича о могућим превременим изборима у Црној Гори који би били резултат скраћивања мандата текућем саставу Скупштине.

Углавном се у корист тог аргумента говори како бирачки спискови нису очишћени од грађана који никако више не могу бити носиоци бирачког права, што дијаспора има право да гласа на изборима и томе слично.
Притом се игнорише чињеница да су резултати избора од 30. августа 2020. године били остварени под истим формалним условима, а још гором атмосфером поткупљивања, уцена и застрашивања бирачког тела. Након тога је уследио читав низ локалних избора на којима је ДПС остварио гори резултат, изгубивши чак и власт на Цетињу.
Даље, игнорише се чињеница да партија УРА већ две године упорно држи све безбедносне ресоре, а до чишћења бирачког списка није дошло. Иста партија и сада тражи безбедносни сектор за свог министра. Такође треба истаћи чињеницу да скупштинска већина од 30. августа за две године није предложила ниједан закон у домену изборног законодавства који би означио промену изборног оквира у Црној Гори (једино ако не рачунамо договор УРА и ДПС-а о админстративном одвајању Зете од Подгорице како би био обезбеђен бољи резултат ДПС-у на локалним изборима у главном граду Црне Горе).
Што се тиче права дијаспоре да гласа, то право постоји у различитим демократијама (у Италији гласови дијаспоре често имају битног утицаја на коначни резултат избора). Баш ових дана, на Новом Београду, а и у другим београдским општинама, осванули су билборди са Милорадом Додиком који позивају грађане Републике Српске, који очито живе ван ње, да у октобру дају свој глас Додиковом СНСД-у на предстојећим изборима у Републици Српској. Неажурност административних служби у погледу емиграције озбиљна је и у другим балканским државама (запитајмо се да ли се ико од нас одјављивао са своје адресе у матичној држави ако је неко дуже време проводио ван њених граница).
Пошто је ДПС био поражен под бољим условима него што су садашњи, јер више директно не контролише МУП и друга министарства, онда бојазан од његове победе не може бити аргументована искључиво неажурним бирачким списком. Победа ДПС-а пре може доћи услед осећаја великог разочарања оних грађана Црне Горе који су 30. августа гласали против ДПС-а. Апстиненција ће на следећим изборима бити главни савезник ДПС-а, а за такво понашање бирача није крива та партија, већ неспособност већине од 30. августа да успешно управља државом.
Са или без нове-старе владе страх од повратка ДПС-а ће опстати јер објективни разлози за то неће никуда отићи. Ако се, поврх тога, догађаји тако одвију да после кризне зиме дођу паралелни парламентарни и председнички избори, немојмо се чудити ако се ДПС врати на власт.
Александар Ђокић
