Понекад читам коментаре на црногорским порталима, најрадије оне о националним питањима. Кажем, понекад, али без изузетка останем збуњен количином непросвијећености, што би народ рекао „затуцаности”
Коментар који прилажем посебно ме инспирисао јер, иако дјелује као уобичајена интелектуална егзибиција просјечног фана ДПС-а, у њему се раскрива нешто подједнако опасно као и фашизам, нацизам или расизам. То је заправо основни став ДПС политике.
Елем, ако се осврнемо на начин кадрирања декана и ректора УЦГ из минуле двије деценије, лако ћемо уочити да је то био партијски кадар ДПС-а, али и СДП-а као специјализоване филијале која је имала циљ да деструише смисао универзитета, да га претвори у власништво нечега што био они назвали „патријотски блок”.
С једне стране, имали смо политичку класу која се наметнула као заштитник „чојства и поштења”, која је наметнула политички наратив с високим нивоом психо-емотивне потенције, а имајући за стварни циљ хипнотисање („осјетљивих”) грађана, како би сва њихова коруптивна дјелатност остала невидљива. Или макар толерисана, јер je почињена у име „виших циљева”.
С друге стране, као погубан фактор стварног развоја друштва (у развој подразумијевам и демократизацију умова), добили смо ове хипнотисане људе, који се и након литија још једнако чуде да у овој држави живе и Срби. Тако и овај коментатор не може да се начуди како је могуће да на црногорском универзитету ради неко ко није „хипнотисани патријота”, а поготово се пита како је могуће да посао ректора обавља један Србин, свеједно какав, таман да је и најумнији на планети.
Међутим, није ова симбиоза бившег режима и његових сљедбеника објашњива само у домену хипнотишућих наратива, већ се то може разумјети и кроз обострано прикривање коруптивних дјелатности, заступањем наводних великих циљева. У тој несразмјери између ријечи и дјела, могу се препознати и знаци латентне савјести. Наиме, бивајући свјесни неправде коју спроводе, они су почели креирати те „више циљеве”, јер нечим се, ипак, морају намирити мрвице савјести, што их опомињу.
Но, најгоре од свега јесу овакви, неизљечиви случајеви, који су, очито, стопроцентно остали у посједнутом стању ума. Они се, заправо, искрено чуде како је могуће да неки Србин у Црној Гори смије уопште да има посао.
Милован Урван
