Ове секте су показивале анти-црквену ратоборност. Кад кажемо „анти-црквену“ мислимо на агресију усмјерену против званичног свештентсва и традиције. За разлику од њих, писана дјела филозофа и умјетника одишу умјереношћу, али и јасним отклоном од црквене догме, заговарајући негдје пантеизам, а негдје паганизам
Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Пратећи Шафаревичеву књигу „Социјализам као појава свјетске историје“ долазимо до раздобља Средњег вијека у ком су се, под окриљем екстремне побожности јеретичких секти, пропагирале идеје социјализма : материјално изобиље; једнакост, заједнички рад, заједничке жене и дјеца; нестанак приватне својине; безлична једнакост.
То су тзв. катари чије присуство је било раширено по цијелој Европи; затим браћа слободног духа или апостолска браћа; таборити у Чешкој; анабаптисти са својеврсном хилијастичком комуном у граду Минстеру, названом „Нови Јерусалим“.
На пољу теорије и умјетности социјалистичке идеје су прокламовали Томас Мор у својој „Утопији“ (отуда каснија кованица „утопијски социјализам“), „Град Сунца“ Томаса Кампанеле; „Историја Севарамба“ Дени Вераса; „Јужна земља“ Габријела Фојнија… итд. Сва дјела су настала током 16. и 17. вијека.
Ове секте су показивале анти-црквену ратоборност. Кад кажемо „анти-црквену“ мислимо на агресију усмјерену против званичног свештентсва и традиције. За разлику од њих, писана дјела филозофа и умјетника одишу умјереношћу, али и јасним отклоном од црквене догме, заговарајући негдје пантеизам, а негдје паганизам.
Међутим, како се средњовјековно раздобље одликовало доминацијом црквеног утицаја у друштву, ове су се социјалистичке идеје показивале као инциденти без јачег домета и постојаности. Међутим, слиједи раздобље просветитељства и секуларистичких идеологија које ће појачати агресивни, ратоборни израз ових идеја.
До читања у сљедећем броју….
