У том пресудном тренутку, почетком 1990-тих, Берлускони се појављује на сцени као бранилац места Италије под сунцем глобализоване планете, као део Европе и Запада на челу са САД, али не и безусловни слуга спољних сила. Када га је нека надобудна америчка новинарка питала каква је његова визија, одговорио је да људи који имају „визије” треба да се обрате лекару за помоћ. Већ на старту своје политичке каријере инсистирао је да Европа није само бриселска ЕУ, већ и Русија као њен интегрални део. Убрзо потом глобалистичке елите спознају у Берлусконију опасног суверенисту и почињу да користе политизовано судство као оруђе борбе против њега.
Шармантан, духовит, виспрен и елегантан, баршунастог певачког гласа, у послу врло успешан, за женама поводљив и њима привлачан, савршени познавалац менталитета и духа свог народа, Берлускони је био једна уистину непобедива појава на италијанској политичкој сцени. Глобалисти су зато против њега употребили судство, сурови политизовани апарат који је у међувремену претворен у политичко оруђе непријатеља суверене Италије. Створен је рецепт Трилатерале, Давоса и банкара који је жустро испробаван против Берлусконија у Италији током протеклих деценију и по – а данас се, као што видимо, примењује против Доналда Трампа у САД.
Судство измештено из државе као оруђе транснационалних елита, као апарат непријатеља воље народа и суверенитета државе, постало је злокобна формула која је Берлусконија годинама кочила и спутавала кроз 20 оптужби за утаје пореза, проневере итд. – али га ипак није уништила. Нерегуларности је било, али инквизиторски методи којима је Берлускони био изложен никада нису били сразмерни његовим гресима.
Берлискони је био потребан Италији и данас, под премијерком Мелони која се представља за патриоту на домаћем плану али је послушна атлантискиња на спољном. Он је донекле кочио прекомерно сврставање Италије у антируски табор и залагао се за почетак мировног процеса у Украјини. На крају су га сустигли здравствени проблеми који су га годинама пратили: рак простате, бајпаси, ковид, запалење плућа, леукемија… Берлускони је водио многе битке. Најтежа је била она коју је на крају изгубио: против болести и неумољивог протока времена.
Силвио Берлускони несумњиво је најмаркантнија личност Италије после Другог светског рата. И пријатељи и непријатељи сагласни су о значају његове личности. За једне он је изванредно тумачио тежње и потребе своје нације. За друге, он је вазда био вулгарни видеократа и циник сумњивог морала. Берлускони је одбацивао „политички“ професионализам и „политички“ жаргон, сходно свом уверењу да је цела нација упоредива са фирмом коју треба водити као пословни пројекат. За њега су устаљене институције и обреди били досадни терет.
Берлусконијева спољна политика била је заснована на „личној дипломатији”, на међусобном разумевању па и пријатељству моћних, што је посебно дошло до изражаја у његовим блиским односима са Владимиром Путином. Берлусконијево млако европејство и несклоност носиоцима власти у Вашингтону – уз изузетак Џорџа Буша млађег и Доналда Трампа – били су сразмерни ненаклоношћу европских и америчких лидера према њему. Берлускони није патио од комплекса инфериорности својих претходника према Берлину и Паризу. Он је са правом одбацивао „европејство” Ангеле Меркел и Николе Саркозија, које је подразумевало одрицање од одбране италијанских националних интереса у име имагинарних „европских интереса”. За Берлусконија, да поновимо, границе Европске уније никада нису одговарале Европи као целини, која је за њега обавезно обухватала и Русију.
Одласком Силвија Берлусконија завршава се једно поглавље историје Републике Италије. Оснивач нове и успешне коалиције десног центра, тумач и инспиратор новог начина вођења политике, лавирао је између тежње да се у Италији реафирмише модел аутентичног либерализма и искушења да се управља на устаљени начин закулисних аранжмана. Током тридесет година активног присуства у италијанској политици он је много допринео модернизацији њених институција. Он је подмладио партијски систем, реинтегрисао постфашистичко десно крило Alleanza Nazionale у владину већину и „институционализовао” сецесионистичке тежње Лиге.
Са друге стране, Берлускони није успео да спроведе многе реформе које је обећао, а које су неопходне за остварење модела Италије коме је он тежио: са мање државе и више тржишта, у име политичке агенде која даје подстицај стагнантној привреди. Упркос обећањима и упркос дугом стажу на челу владе, на крају чак ни Берлускони није успео да савлада отпор јаких лобија и корпорација у Италији – бескрајно сложеној земљи којом је увек било тешко владати.
Текст је први пут објављен у магазину „Chronicles”.
Превод Срђа Трифрковић/Нови Стандард
