Пише: Срдан Косовић
Јасније је него икада, иако очекивано, ко је најбољи савезник (велико)српског национализма у Црној Гори. Када кажем најбољи, под тим не мислим на оданост или свјесно савезништво, већ на оне групе и појединце који најефикасније доприносе остварењу великосрпских циљева у Црној Гори.
Скај преписке показују и доказују да је основна структура неокомитског покрета у Црној Гори дубоко криминална и у потпуности ослоњена на кавачки клан, на челу са одбјеглим Радојем Звицером и, по свему судећи, главним оперативцем и “белведерским херојем” Ненадом Неном Калуђеровићем, који је у паузама између паљења тијела, радио и на организацији покрета, гдје је увезивао политичке партије, разне интелектуалце, политичаре, грађанске активисте, па чак и образовне установе, ради заједничког дјеловања.
Није тешко идентификовати те групе и појединце, јер их Калуђеровић набраја поименице у својим препискама. Додатно, њихове релације потврђују јавне одбране Калуђеровићевог лика и дјела, након што га је тужилаштво оптужило за најгнуснија кривична дјела. То ни у ком случају не значи да је мотивација грађана који су протестовали заједно са њима, или подржавали тај наратив, то радила из истих мотива као носиоци те приче, а што се често покушава подметнути свима који те силне јунаке критикују.
Незанемарљивом дијелу црногорске јавности је успјешно пласирана прича да је једини начин отпора нескривеним амбицијама великосрпског национализма да се креира блок који ће промовисати црногорски национализам и ексклузивизам, а свакога ко не мисли да је то најбоља стратегија за очување грађанског концепта државе (којег они заправо не желе), треба прогласити за непријатеља, издајника, четника, те пропагатора Вучићеве или Путинове политике. Наравно, своју прилику у таквом концепту препознале су и неке политичке партије, такође препознате по везама са криминалом, које су у тај наратив уградиле флоскулу о себи као јединим чуварима западних вриједности, а све са циљем аболирања тридесетогодишњег режима и спашавања криминалних послова. Закључак је очигледан, тој екипи Црна Гора је вољена и вјечна само ако директно служи њиховим приватним интересима и циљевима.
Истини за вољу, у неформалним разговорима са неким посланицима ДПС-а, могло се препознати да нису били одушевљени том идејом, али су ипак те скупове омасовљавали, давали им легитимитет, те самим тим постали де фацто савезник ове деструктивне појаве. Ваља подсјетити да је један од суштинских проблема ДПС-а, од самог оснивања, била немоћ да произведе сопствену и аутентичну политичку идеју, па су по аутоматизму увијек преузимали туђе. Некада врло успјешно, са идејом независне Црне Горе, сада крајње неуспјешно и погубно за Црну Гору, са идејом црногорског национализма и ексклузивизма. Ту немоћ је најбоље илустровао недавни интервју Мила Ђукановића, који је причу о својим успјесима и заслугама црпио из догађаја са краја прошлог и почетка овог вијека, игноришући актуелно националистичко посртање сопствене партије.
Црногорски национализам је у суштини антипод свему што би се могло подвести под црногорске вриједности, утемељене у славној историји црногорске државе. Не може пријатељ Црне Горе бити онај који, од свих славних црногорских хероја, за симбол отпора одабере личност која је била доказани сарадник окупатора ове земље. То не афирмише црногорски идентитет, већ га компромитује и од њега дистанцира знатан дио Црногораца. Црногорски национализам није учинио ништа да црногорски идентитет учини инклузивним, већ је у неким сегментима допринио чак и новој “ре-племенизацији” Црне Горе. Управо је он промовисао идеју да су, рецимо, савременој Црној Гори Катуњани лојалнији од Куча или да “оно што је могуће у остатку Црне Горе, није могуће на Цетињу”. Срећом, црногорски национализам и ексклузивизам није исто што и Црна Гора и црногорство, колико год се његови пропагатори трудили да докажу супротно.
Такође, није пријатељ Црне Горе, нити њен патриота, онај који је њене институције подредио криминалним групама и освједоченим монструмима, па је данас на оптужницама и у Скај препискама више полицијских службеника него ли “обичних” криминалаца. Нико нема илузију да иједна држава може да потпуно искоријени криминал, али је једно када је то проблем са којим се држава мучи, а потпуно друго када држава дозволи да криминал у потпуности зароби институције. Питање повјерења је један од кључних елемената односа грађанина и државе. Онај који плаћа порез и тиме финансира службе безбједности, то ради, између осталог, да би га те службе штитиле од оних који желе да му науде. Црна Гора је била у ситуацији у којој је теже било замислити да се отмица дешава тако што, као у филмовима, аутомобили без таблица пресретну мету, него замислити да се то дешава, као што се наслућује кроз СКY преписке, тако што полицајац злоупотребљава и повјерење и овлашћења, зауставља ауто жртве, како би га испоручио џелатима.
Није црногорски патриота ни онај који, поред постојећих државних или историјских симбола, са којима се једнако или приближно идентификују сви грађани, користи алтернативе симболе који промовишу партикуларизам и ексклузивизам, само зато јер им се тако може. Примјер су неокомитске заставе, кориштене у званичним приликама, или зелени дресови репрезентације, којим се демонстрира идеолошко-партијска приватизација јавних добара и политичка микротиранија.
Није пријатељ Црне Горе и њене древне митрополитске катедре на коју се позивају патриоте, онај који Српској православној цркви и њеном етнофилетизму супротставља другу националну цркву, која једнако етнофилетистички и националистички дјелује у амбицији, али нема моћ да произведе посљедице као што то може СПЦ. Сумњам да је пријатељ Црне Горе и онај који због наводне одбране државе и нације, предлаже резолуције у којима се брутално напада новинар, а самим тим и слобода мисли и изражавања.
Није пријатељ Црне Горе ни онај који промовисањем црногорског национализма оспорава другима право да буду Црногорци, уколико се не уклапају у њихову концепцију ексклузивног црногорства. Нису пријатељи Црне Горе ни они који редовно сију говор мржње и национал-шовинизам путем опскурног таблоидног портала Актуелно.ме, а чланови су Дукљанске академије наука и умјетности, професори факултета који се финансирају из буџета и некадашњи дописници престижних међународних мултимедијалних станица.
Национализам не може бити пријатељ Црне Горе, јер је једна од основних карактеристика национализма да поразе приказује као побједе. Илустративан је примјер рукометне репрезентације која је слављена само због тога што је савладала Србију, и тај је националистички занос и еуфорија прикрила чињеницу да је по свим критеријума остварен лош резултат на том првенству. Та погрешна слика је сачувала селектора, који нас је онда одвео у срамотни пораз од другоразредне Италије.
Ове лажне пријатеље Црне Горе, морално врло блиске оној двојици који су шверц цигарета правдали одбраном крста и православља, посебно истичем јер је важно демистификовати њихово лицемјерје и штетно дјеловање.
Професор Никола Шарановић је бриљантно примијетио да на црногорско питање одговор нијесу дали ни Закон о слободи вјероисповијести ни Темељни уговор, елаборирајући негативне посљедице тзв. инклузивног србијанства и ексклузивног црногорства. Критикујући Темељни уговор, он подсјећа да тај документ своје извориште има у стратегији очувања и јачања односа матичне државе и дијаспоре и матичне државе и Срба у региону као званичног документа Републике Србије у којем је СПЦ намијењена улога “духовне мисије у функцији очувања националног идентитета.”
“Концепт инклузивног србијанства укључује српство Црногораца у, колоквијално названи, “Српски свет” у којем црногорски Срби имају статус “Срба у региону”, чија је матична држава Србија. Но, поставља се питање да ли би инклузивно србијанство имало своју групу у Црној Гори да ексклузивно црногорство, у чијем је темељу несуђени Закон о слободи вјероисповијести, није искључило српство Црногораца из црногорског националног бића. Не дјелују ли на тај начин ова два концепта као краци једних маказа који прекрајају историјске изворе, по својој мјери, покушавајући да црногорско национално биће смјесте у тако скројене Прокрустове постеље српског света и антисрпског свијета. На инклузивно србијанство може се одговорити једино инклузивним црногорством. То је идентитетски концепт који се према српству Црногораца односи као према аутентичном ендогеном идентитетском изразу и конститутивном елементу црногорског националног бића. Једино инклузивно црногорство може спријечити да једна прошлост буде подијељена на двије историје, једна будућност на двије визије и коначно – један народ на двије нације. Тек са инклузивним црногорством, црногорска нација може дисати на оба кључна крила.”
Дакле, дужност и обавеза ове генерације је да оним великосрпским националистима, који покушавају Црну Гору и Црногорце поистовијетити са криминалцима и црногорским ексклузивистима, односно националистима, обесмисли намјеру. Црногорски националисти и криминалци не смију бити симболи црногорске државне идеје. Јер је то најбржи пут да се Црна Гора удаљи од својих уставних идеала и од свог државног опстанка.
Извор: Вијести
