Јуче је у Београду преминуо, у 78. години живота, славни писац, сценариста, есјистичар, критичар и афористичар Милован Витезовић. Биће упамћен не само по великим књижевним дјелима већ и по срцу витешком. – Када је током НАТО бомбардовања 1999. године добио наредбу да направи списак људи Умјетничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић.
Од великана се пригодним ријечима опраштају колеге, сарадници и пријатељи.
Витезовић – „човјек у више примјерака“
Ријечима академика Душана Ковачевића, Витезовић је био писац „класичне литературе, писац за многа значајна ТВ остварења, а бавио се и свим другим пословима који су везани за писану реч. Поред тога, био је писац и за најмлађе, афористичар и увек је радио два, три посла истовремено. Када бих га упитао шта ради он би кренуо на ми набраја. У шали сам говорио да је он ʼчовек у више примеракаʼ, јер то појединац не може физички да обави“.
Туга у Фрнацуској 7
Вијест о смрти Милована Витезовића узнемирила је и пјесника Матију Бећковића, који за београдске Новости саопштава:
„Одлазе готово непримећено, неиспраћени и неожаљени. Kажу да их је на ону страну већ отишло 70, читаво једно удружење. Немогуће их је све пребројати. Први су отишли песници Манојло Гавриловић и Миљурко Вукадиновић, а потом Раде Војводић, Милан Ненадић, Владимир Јагличић, Александар Петров, Мирјана Стефановић, Мирослав Тохољ, Звонимир Kостић, Мирослав Јовић, Ђока Стојичић, Петар Милошевић, Стеван Тонтић… А пре неки дан оде Радован Бели Марковић, готово прекјуче Александар Јовановић, јуче Драган Мраовић, а данас Милован Витезовић. Да не заборавимо Амфилохија и Атанасија који су такође били чланови УKС. Надам се да ће их они тамо дочекати и опојати. Не разумем како се све то десило баш писцима. Ваљало би укључити све аларме, а не би било погрешно када би се на Француској 7 истакао и црни барјак“.
Писац који је славио живот
Од свог колеге, али и земљака опростио се и академик Милосав Тешић, који у разговори за Новости каже:
„Још као ђак Ужичке гимназије Витезовић се прочуо као песник. Отад па до данас он се у сећањима ондашњих генерација ужичких гимназијалаца готово неизоставно спомињао. Уз сатирично-афористико стваралаштво, његово књижевно дело остварено је у тројству које чине песништво (нарочито дечије), драме и биографски романи, чему треба прибројати и његова већ чувена сценаристичка остварења. Витезовић је био колико ангажован писац толико и писац који је славио живот. Он је умео да анегдоту развије у уметнички уверљиву животну причу. Личности у његовим биографским романима, захваљујући веома занимљивој фабулацији, делују изразито животно. Неки Витезовићеви афоризми, ма како да се идеолошки тумаче, имају општенародну прихваћеност“.
Ружа дарова у српској култури
Акдемик Миро Вуксановић с посебним пијететом опростио се од Витезовића:
„Витезовић је био јединствена косјерићка ружа дарова у српској култури. Сваки од својих дарова неговао је посебно и напоредо, али тако да стварају складну целину. Његове мисли су ушле у опште изреке. Kад би некако могло да се израчуна колико је пута цитиран у свакодневним разговорима, видело би се да је стално с нама. Његовом заслугом је Вук Kараџић дошао међу Србе као да је жив. Професорски шешири, краљевске чарапе, ђачко лајање на звезде и други књижевни мотиви остају као знакови који ће се памтити. Витезовић је био човек који је другима помагао и кад је њему требало помагати. Сада се наше пријатељство које је на ведрини трајало шездесетак година одједном претворило у тужну истину из његовог познатог афоризма ʼСрце ме је откуцалоʼ“.
Милован Витезовић рођен је у Витезовићима код Косјерића 11. септембра 1944. године.
Школовао се у Тубићу, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсјек Општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсјек Драматургија.
Био је дугогодишњи уредник играног програма ТВ Београд и главни уредник умјетничког програма РТС, професор филмског и телевизијског сценарија на катедри Драматургије на Академији уметности.
Објавио је више од четрдесет књига у преко 180 издања.
Аутор је 11 романа, који су сви били бестселери. Књиге је објављивао на више страних језика.
За телевизију је писао сценарија за драме „Шешир професора Косте Вујића“, и „Снохватице“ I и II; за игране телевизијске серије „Димитрије Туцовић“ (8 епизода), „Приповедање Радоја Домановића“ (8 епизода) и „Вук Караџић“ (16 епизода). Писао је сценарија за игране цјеловечерње ТВ филмове: „Место сусрета Београд“ и „Сребро на Одисејевом путу“ за европске телевизије ОРФ и ЗДФ.
Са Здравком Шотром радио је сценарија по свом роману „Лајање на звезде“ (награда фестивала Херцег Новог и Златна новосадска арена).
Добитник је бројних награда.
Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије.
Био је председник је Удружења књижевника Србије.
