Ових дана се пред нашом спортском јавношћу одвија рапсодија невјероватних спортских успјеха наших рођака, пријатеља, комшија, браће… Србија помјера границе највећих свјетских достигнућа једног релативно малог народа и једне измучене и напаћене државе
Прије неки дан добили смо свјетску првакињу у атлетици Ивану Вулету, а одбојкашице су одбраниле сребрну медаљу на Европском првенству. Али ту није крај!
Синоћ су одбојкаши разбили Њемце за друго мјесто у групној фази Европског првенства и иду као велики фаворити на противника који их чека у осмини финала. Већ их сви видимо међу 8 најбољих у Европи, а зашто не и даље од тога. Ако стижу да гледају Мундобаскет и начин како кошаркаши играју за српски грб ‒ инспирације им неће недостајати.
Ову „здружену акцију“ српских спортиста на све саме свјетске и европске врхове надгледа „тата“ српског спорта Новак Ђоковић који је, исто тако синоћ, док су одбојкаши почињали меч са Њемцима, декласирао Тејлора Фрица и пласирао се у „Бог те пита које“ полуфинале неког грен слема. На тај начин је озбиљно најавио још једно финале са Алкаразом. Ако га Шпанац тамо сачека Новак ће тада већ имати прво мјесто на свјетској АТП листи и позамашну своту бодова испред најближег ривала…
А сјутра се на сцену квалификација за ЕП враћа г. Пикси са својим фудбалерима. За њих навијамо са већом пажњом, него што пратимо све ове суперхероје. Зашто, то нико не може да објасни…али да смо луди народ – јесмо.
Редакција
