Да ли сте приметили да Србија постаје „приватна држава“ Александра Вучића? Нема никакве дилеме да све важне одлуке (и не само оне) доноси искључиво један човек – Александар Вучић. Не само што као неспорно најмоћнији политички лидер у земљи Вучић одлучује о малтене свим политичким темама као што је термин за београдске изборе, Вучић решава и сва иоле значајна економска питања. Тако смо могли да видимо да су рушевине генералштаба практично „већ дате“ америчким инвеститорима блиским Доналду Трампу (мада министар Весић невешто избегава да то потврди), по рецепту Београда на води, без плаћања, за мали државни удео у будућем хотелском комплексу.
Много драстичнији пример је питање евентуалне изградње нуклеарних електрана. То питање је од суштинског значаја за будући развој Србије; било каква одлука би морала да се нађе у стратешким документима о којима би се водила јавна расправа. У постојећим документима, као и у нацрту фамозног „Интегрисаног националног енергетског и климатског плана“ (у чијој изради су учествовали консултанти које је плаћала ЕУ), нуклеарна енергија се не помиње као решење наших енергетских потреба, јер је у питању скупа технологија која би довела чак и до смањивања друштвеног производа. Колико је тај документ реалан и колико уопште има смисла, за ову причу је споредно.
Наравно, то није представљало никакву сметњу Вучићу да приликом посете самиту посвећеном нуклеарној енергије у Бриселу саопшти да ћемо градити (бар) 4 модуларне нуклеарне електране снаге 1.200 МЊ и да је у томе будућност, а да то морамо, јер „вештачка интелигенција“ троши огромне количине струје (велико је питање колико ће Србија, са драстичним падом броја становника, у будућности уопште то користити).
Не само што Вучић одлучује о свим мање-више важним економским одлукама, него је практично укинута процедура јавних набавки приликом избора извођача, иако нам на томе озбиљно замера Европска комисија, јер је то део (и то важан) преговарачког оквира за чланство у ЕУ.
Наравно, када год се послови „тешки“ и по неколико милијарди евра уговарају мимо јавне и транспарентне процедуре, поставља се и питање корупције. Не ради се само о „унутрашњој“ корупцији, односно о томе да ли су и колико новца узели они који одлучују и власници повлашћених домаћих фирми које се ангажују као извођачи и подизвођачи. Вучић давањем значајних државних послова или ресурса мимо процедуре, као што одлично илуструје случај генералштаба, покушава тако да „купи“ наклоност западних центара моћи. Генералштаб треба да „намири“ два кључна човека Доналда Трампа, Кушнера и Гренела, очигледно рачунајући на благонаклон третман у случају његове победе.
То није први пут да се додељују „дилови“ одређеним компанијама које имају директне контакте са највишим нивоима власти неке стране државе. Почело је са Бехтелом и фамозним „Моравским коридором“, који ће нас уместо предвиђених 750 милиона евра коштати преко 1,5 милијарди евра, чиме је по свој прилици „купљен“ састанак са Трампом у Белој кући.
Није нимало случајно што ће се део колача око изградње београдског метроа доделити без икакве јавне набавке француској компанији Алстом, нити што Србија преговара о куповини нових француских ловачких авиона „рафал“ тешкој више милијарди евра (то нису једини значајни послови који су у последњих пар година добиле француске фирме). Није искључено да је на тај начин „обезбеђен“ контакт Вучића са Макроном, с којим има ближу комуникацију од других лидера значајних европских држава. После скоро 12 година власти, Александар Вучић је под своју контролу ставио све не само политичке већ и економске токове (бар оне који зависе од државе). Те механизме Вучић користи не само да би драстично увећао богатство новокомпоноване напредњачке елите, већ и како би купио утицај и у најмоћнијим државама. Србија се тако претвара у Вучићеву „приватну државу“. Како ћемо из тога изаћи и са каквим последицама, питање је на које тешко може да се одговори.
Богдан Петровић
Извор: Нова Економија
